Profesor Nikola Moravčević, o traganju za istinom o ratnim dešavanjima na tlu bivše SFRJ
PET zemalja, stalnih članica SB UN, devedesetih u Njujorku, imalo je pravo da selektuje izveštaje s terena i da na sednice iznosi „istine“ o ratu na prostoru bivše SFRJ koje su bile njima u interesu. Prednjačili su Amerikanci i Madlen Olbrajt. Imao sam privilegiju da mnoge arhivirane izveštaje pronađem i kopiram na osnovu specijalnog odobrenja Butrosa Galija, tadašnjeg generalnog sekretara UN. Mislim da je Gali znao da radim za „srpsku stvar“ i da je na neki način, preko mene, spasavao svoju savest i čast organizacije na čijem je čelu bio.
Ovako, za „Novosti“, govori prof. Nikola Moravčević, nekadašnji prorektor prestižnog univerziteta Ilinois u Čikagu. Moravčević objašnjava da je Butrosa Galija upoznao dok je bio prorektor Kairskog univerziteta. Njihovo druženje je nastavljeno i pošto je on na osnovu preporuka egipatskog predsednika Mubaraka postao predsednik Generalne skupštine. Egipćanin je Moravčeviću izdao posebnu dozvolu za rad u Arhivi stalnih članica SB.
Kao primer skrivanja važnog dokumenta u UN Moravčević ukazuje na pismo-izveštaj Satiša Nambijara, prvog komandanta „plavih šlemova“ na teritoriji SFRJ, koje je ostalo nepročitano. Cela ujdurma Amerikanaca oko navodne srpske blokade Sarajeva takođe je ostala tajna, a izveštaji generala Gobijara, Rouza i drugih takođe nikada nisu obelodanjeni. Olbrajtova je sakrila izveštaj o Račku, jer je u njemu stajalo da su pobijeni „albanski civili“ imali na nogama austrijske vojne čizme i delove austrijske vojne opreme…
– Postoje dve arhive dokumenata UN. Jedna pripada Generalnoj skupštini, a druga Savetu bezbednosti. Kada sam se pojavio sa pismom generalnog sekretara, kojim mi je ekskluzivno omogućen uvid u Arhive SB, gospođa koja je bila zadužena za tu građu prvo je bila iznenađena, a onda mi je zaista izašla u susret – kaže Moravčević. – Pomagala mi je oko izveštaja koji su bili složeni po datumima i zajedno smo radili četiri meseca u poslednjoj godini mandata Butrosa Galija, 1997. godine.
Naš sagovornik ističe da je pismo Satiša Nambijara iz 1993. moglo da ima veliki značaj, ionako nije bilo veliko, imalo je samo četiri tačke, a sve je jasno već iz prve dve.
– Nambijar u pismu ističe da prikazivanje Srba kao zlih, a svih drugih kao dobrih, nije samo kontraproduktivno nego i nečasno. Po onome što je sam, kako kaže, video, sve tri strane su podjednako krive, ali samo Srbi priznaju da nisu anđeli, dok drugi i dalje insistiraju da jesu.
Moravčević dodaje da Nambijar u izveštaju kaže: „Sa 28.000 trupa pod mojom komandom i kroz svakodnevne kontakte sa osobljem UNHCR i Međunarodnog crvenog krsta, nisam bio svedok nikakvog genocida, osim ubistava i masakra na svim stranama koji su tipični za ovakve sukobe. Niko pod mojom komandom nije bio svedok ničega što bi po obimu prišlo blizu procenama koje su izmislili mediji“.
Moravčević naglašava i da nisu razmatrani ni pravi izveštaji oficira UN sa terena iz Sarajeva, niti je zabeleženo da su snage Armije BiH neprekidno dejstvovale po Srbima iz zaštićenih zona.
– Kao što znate, Sarajevo je bilo zaštićena zona UN. Odmah po proglašenju, muslimani su to počeli da zloupotrebljavaju i dejstvuju po Srbima, a desetine izveštaja oficira UN o tome nikada nisu uzete u obzir – kaže profesor.
– Kao dokaz za tvrdnje, imam jedan od niza dokumenata iz oktobra 1994, kada su Alijine snage krenule u ofanzivu iz Zone bezbednosti na srpske položaje u Sarajevu.
U tom izveštaju, datiranom 19. oktobra 1994, general Majkl Rouz koji ga je potpisao, kaže:
„Posle neuspelih protesta koje smo vaš visoki predstavnik Jasuši Akaši i ja ulagali kod sarajevskih vlasti povodom upornih upada njihovih trupa u demilitarizovanu zonu na planini Igman i posle otvorenog suprotstavljanja NATO da nam u tim naporima da potrebnu podršku, ovom porukom formalno zahtevamo sazivanje hitnog sastanka Saveta bezbednosti na temu uzroka kršenja primirja na sarajevskom ratištu. Sa obaveštenjima koje smo vam o tome u toku proteklih mesec dana poslali, nadamo se da će Savet konačno i sa punim autoritetom dati na znanje vlastima u Sarajevu da mirovne snage UN nisu ovde da pristrasno rešavaju sve sukobe u njihovu korist, kao i da najviše bezbednosno telo ne odobrava da vazdušne snage NATO služe jedino kao njihova avijacija“.
U Ujedinjenim nacijama, naglašava Moravčević, devedesetih su postojali timovi koji su ne samo sklanjali prave izveštaje sa terena, nego i dopisivali zločine Srbima:
– To su radile diplomate uglavnom muslimanskih zemalja. Sa druge strane, bila je praksa da se dva dana ranije članicama SB dostave izveštaji sa dnevnim redom sednica kako bi se izbegao eventualni veto neke od njih, a to je korišćeno da se čitavi izveštaji skinu s dnevnog reda. U stvari, američka diplomatija je diktirala rat u BiH.
Bilo je nekih pokušaja da se ukaže na ovo „pakovanje“ događaja, opet je general Nambijer bio među onima koji su pokušavali da bar donekle zaštite i prava Srba. Moravčević kaže da je Nambijer pisao kako je jedan od najvećih problema na terenu bio odbijanje američke administracije da vidi da Srbi u Bosni imaju i validna prava i opravdane žalbe. General navodi i primer:
„Na pamet mi pada činovnik Stejt departmenta Džordž Keni, koji se pojavio ovde kao i svi drugi američki zvaničnici, bljujući optužbe protiv Srba za agresiju i genocid. Ja sam mu obezbedio pratnju i poslao ga da sam vidi da ništa od toga što najavljuje nije istina. Prihvatio je moju ponudu i posle toga se sasvim preobratio“. Međutim, Džordž Keni je posle nestao iz tima Olbrajtove.
Profesora Moravčevića najviše boli što niko u Srbiji posle promena dvehiljadite nije bio zainteresovan za dokumente koje je on mukotrpno sakupio:
– Napisao sam 2006. roman „Svetlost zapada“ u kome sam izneo šta sam sve video u Njujorku. Tu sam stavio autentične dokumente do kojih sam došao, a pisao sam i o srpskim promašajima. Odgovoreno je gromkim ćutanjem. Zbog toga sam otišao u Narodnu biblioteku u Beogradu i uzeo adrese 136 biblioteka u našoj uzemlji i svima sam poslao knjigu. Zahvalili su mi se samo iz Uba i Bačke Palanke.
MEDIJI
NAMBIJAR je govorio da je njegov utisak kako je jugoslovenski sukob tragedija proizvedena gotovo isključivo od strane medija. Moravčević ističe da su zapadni mediji senzacionalistički prikazivali incidente, i bez ikakve provere ponavljali sve što im se iz bošnjačkih i hrvatskih propagandnih centara sugerisalo.
(Dragan Vujičić, novosti.rs)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com