Srbija je Studenicu, koja je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine, kandidovala za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba. To ne treba da čudi gledajući slike sa Bliskog Istoka. Kako ćemo, bez naše prošlosti, znati da smo to mi, reči su američkog književnika Džona Stajnbeka. Danas zvuče proročki.
Ambasador Srbije u Unesku Darko Tanasković ovih dana je predao dokumentaciju o manastirskom kompleksu Studenica sa predlogom da bude stavljen na listu zaštićenih kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, saznaje Sputnjik. Studenica je već kulturno dobro od izuzetnog značaja na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine od 1986. godine. Najnoviji predmet uzet je u razmatranje.
U Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture Studenicu označavaju kao najznačajniji manastirski kompleks srednjovekovne Srbije koji i danas predstavlja veliki umetnički i duhovni centar srpskog naroda. Od 12. veka, kada je osnovana, ta monaška zajednica ni u jednom trenutku nije prekidala svoj viševekovni život, čiji se kulturni slojevi prepoznaju u nizu graditeljskih i slikarskih ostvarenja. Zadužbina i grobnica rodonačelnika dinastije Nemanjića služila je kao uzor mnogim vladarima te loze.
U Ministarstvu kulture Sputnjiku je rečeno da je Studenica, nadomak Kraljeva, naš prvi spomenik kulture koji je predložen i za zaštitu od oružanog sukoba. Ta materija detaljno je regulisana Konvencijom o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba koja je 1954. godine doneta u Hagu pod pokroviteljstvom Uneska. Ona precizira da „štete nanesene kulturnim dobrima ma kome narodu ona pripadala, predstavljaju štetu kulturnom nasledstvu celog čovečanstva“.
Konvencija reguliše zaštitu, čuvanje kulturnih dobara, poštovanje kulturnih spomenika, njihovo posebno obeležavanje i potrebu da strane ugovornice u vreme mira u vojne pravilnike ili instrukcije unesu odredbe kojima bi se osiguralo poštovanje odredbi Konvencije. Ukazano je i na to da potpisnice „još u vreme mira vaspitavaju osoblje svojih oružanih snaga da poštuje kulturu i kulturna dobra svih naroda“.
Da takva odredba nije bila bez smisla svedoče najnovija zbivanja na ratom zahvaćenom Bliskom Istoku, tužne scene rušenja Palmire, antičkog grada Nimruda i ostalih lokaliteta na tom prostoru koji se smatra kolevkom čovečanstva. Upravo ovih dana smo se na 13. godišnjicu ponovo podsetili potresnih slika divljanja i iživljavanja Albanaca nad srpskim crkvama, srednjovekovnim spomenicima kulture na Kosovu i Metohiji.
Haška konvencija bi, po odredbama, trebalo da se primenjuje u svakom oružanom sukobu, međunarodnom i nemeđunarodnom, a zaštita se odnosi kako na čuvanje dobara kulture od posledica oružanog sukoba u miru, tako i njihovu zaštitu od razaranja i uništenja u oružanom sukobu. Konvencija predviđa sankcije prema kojima će biti progonjene i podvrgnute kaznenim ili disciplinskim sankcijama osobe, ma koje narodnosti, koje su učinile ili su dale naredbu kojom su prekršene odredbe Konvencije. Da li će?
„Iskustva koja smo imali u ovom divljačkom razaranju Bliskog Istoka uče nas da se tu mora biti krajnje oprezan. Obično se u vreme sukoba jedan deo zajednice nađe naspram drugog dela“, kaže za Sputnjik istoričar umetnosti Nikola Kusovac. On podseća da mi nismo mogli da tražimo nikakvu zaštitu u vreme satanizovanja našeg naroda.
Nevolja u Siriji gde, kako naglašava, stradaju grdna kulturna dobra, proizilazi iz toga što se neko opredelio da podeli taj narod na dve strane. Opredelivši se za jednu stranu, međunarodna zajednica se, po oceni Kusovca, našla i samo na jednoj strani zaštite civilizacijskih dobara, dozvolivši da se u Damasku, kolevci civilizacije, ruši.
„Od međunarodne zajednice se ne može očekivati ništa dobro. Makar kada bi bila na strani kulturnih dobara. To je igra ovog vremena u kome živimo i to je ono što osuđuje najznačajnije civilizacijske spomenike kulture na tešku sudbinu“, ističe naš poznati istoričar umetnosti.
On kaže da se ne uzda mnogo ni u to što će da se odnosi na našu Studenicu.
„Treba da se uzdamo u se i u svoje kljuse, odnosno dobro da organizujemo zaštitu svojih najznačajnijih spomenika“, kaže Kusovac.
Vidite i sami, dodaje on, da ne možemo ni prstom da maknemo kada su u pitanju najznačajniji spomenici srpske kulture na Kosovu i Metohiji.
„Mogu nam uništiti Pećku patrijaršiju da mi ne možemo ništa da uradimo. Mogu kidisati kao što su kidisali na Bogorodicu Ljevišku i da je zapale, a da mi ne možemo prstom da mrdnemo. Mogu da nam unište Visoke Dečane, a da mi koji smo nosioci te baštine, ne možemo ništa. Dakle, ružno vreme“, zaključio je Kusovac.
Osim Studenice, na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine iz Srbije su od 1979. godine kompleks Stari Ras sa manastirima Sopoćani i Đurđevi Stupovi, a Petrova crkva od 2006, Manastir Visoki Dečani upisan je 2004, a ostali srednjovekovni manastiri na Kosovu i Metohiji koji su na listi upisani su 2006. godine i svi oni zajedno sa Dečanima na listi su „spomenika svetske baštine u opasnosti“. Arheološko nalazište Gamzigrad — Romulijana na listi je od 2007, a od prošle godine na listi Uneska su i stećci, srednjovekovni nadgrobni spomenici sa tri lokaliteta u Srbiji.
Da li su svetli primeri, koji su podrazumevali časno ratovanje, kada se i bez postojanja konvencija vojska učila da poštuje kulturna dobra, deo prošlosti? Ostalo je zabeleženo da se u španskom građanskom ratu (1936 — 1939) jedan republikanski komandant, u borbama oko Madrida, odlučio za rizičniju ratnu operaciju samo zato da ne bi došlo do oštećenja ili uništenja muzeja Prado i njegovog kulturnog blaga.
Da se o tome ipak vodilo računa svedoče kulturno-istorijski spomenici stari i hiljadama godinama zahvaljujući kojima i danas učimo o nama. Upravo kako reče nobelovac Stajnbek: „Kako ćemo bez naše prošlosti znati da smo to mi“.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com