Pobedničko idejno rešenje za spomenik Zoranu Đinđiću izazvalo je polemike u javnosti, a koautorka spomenika, koji će imati oblik polomljenje strele, dramaturškinja Biljana Srbljanović na polemiku je reagovala tekstom za portal „Peščanik“ u kome između ostalog navodi da u pokrenutoj diskusiji Srbima „promiču bitne stvari“.
„Dok vi diskutujete o Vučiću, Vesiću, vajarskoj estetici, položaju spomenika i njegovom izgledu i zašto nije lep kao na groblju, promiču vam bitne stvari, Srbi moji“, navodi Srbljanović, dodajući, da što se nje tiče „strela može i u šupu“.
Ona u tekstu navodi primer iz istorije Beograda, kada je tadašnji gradonačelnik Kosta Kumanudi skulpturu Pobednika „izvukao iz šupe na Senjaku u kojoj su se čuvale polomljene cevi i neki gvožđarski otpad“ i postavio je na Terazije.
Tada se povodom Pobednika i njegovog mesta na Terazijama, povela polemika u javnosti o njegovom estetskom, moralnom i nacionalnom značaju, gde je „Meštrovićevog Pobednika argumentovano branila plejada tadašnjih intelektualaca“.
Ipak, pod pritiskom javnosti odlučeno je da ovaj spomenik bude premešten na Kalemegdan „na visinu od sedamnaest i po metara ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje“.
Ovaj potez tadašnje gradske vlasti opisan je u tekstu Srbljanović kao „poraz beogradske opštine i modernog duha Beograđana“ i dokaz „da konzervativizam često ume da bude razoran za savremenike, što istorija neprestano potvrđuje“.
Srbljanović pravi paralelu između ovog događaja iz istorije Beograda i polemike koju već sada izaziva spomenik Zoranu Đinđiću, a koji je zamišljen kao „izvijena strela koja je u jednom delu nepovratno prekinuta, ali ipak nezaustavljivo leti u visine“.
Ona je i autorka tekstualnog obrazloženja predloga za izgled spomenika gde navodi da je „strela univerzalni simbol za pravac i smer“, dok „prekinuta, izvijena strela jasno evocira traumu koja ovu strelu (misao, pravac) samo za trenutak ometa, ali je nikada ne zaustavlja“.
Posetioci spomenika moći će da čuju i misli pokojnog premijera putem zvučne instalacije koja „polazi od osnovne ideje unutrašnjih glasova prolaznika, misli koje beže i koje se mešaju, koje nadglasavaju i nađačavaju jedne druge, koje zbunjuju i skreću sa strelovitog puta“.
Kako navodi Srbljanović, tek kada se posetioci približe skulpturi „počinju da razaznaju poznati glas sa poznatim rečenicama“ dok „iz drugog nivoa dobro skrivenih i obezbeđenih zvučnika, koji se nalaze u gornjem delu prekida strele, sa unutrašnje strane, dopire glas Zorana Đinđića“.
Čitava skulptura i zvučna instalacija, objašnjava Srbljanović, postavlja pitanja „Šta sam ja učinio? Šta sam mogao da učinim? Šta nisam čuo, razumeo? Da li sam mogao nešto da promenim? Šta sam propustio da slušam i razumem i zašto mi se to dogodilo? Zašto to ne uradim sad? Kako to mogu da uradim sad?“.
Reči i rečenice koje će se čuti putem zvučne instalacije predstavljaju ono što je Đinđić govorio „kada nije bio uronjen u dnevnopolitičke izazove“.
Te rečenice, navodi Srbljanović, biće „svedočenje o ovom čoveku kao o velikom misliocu i analitičaru svog vremena“, a obuhvatiće „sva obeležja naše kulture, mentaliteta, našeg društva u celini“.
Jedan insert iz zvučne instalacije obuhvatiće rečenice poput „Kaži ljudima istinu“, „Najlakše je negde se popeti i onda pljuckati na ostale“, „Morate da se umijete hladnom vodom, ako ne pomaže, da se istuširate hladnom vodom“, „Da počistite svoju kuću i bukvalno, a i metaforički“, „Tradicija je trag kočenja“, „Spavaćete kad budete u penziji, i vi ste mlad čovek, ja vam kažem, gledajte u budućnost“, „Gledajte u budućnost i tamo ćemo se sastati vi i ja“.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com