Kako bi smanjila cenu prerade vode, najnovijom izmenom Pravilnika o higijenskoj ispravnosti, Srbija je u vodi za piće dozvolila veću koncentraciju amonijaka, natrijuma, bora i hlorida.
Prema novim parametrima, maksimalna dopuštena koncentracija amonijaka povećana je pet puta, sa 0,1 na 0,5 miligrama po litru.
Dozvoljeno prisustvo bora povećano je sa 0,3 na jedan miligram, a tolerancija na hloride i natrijum podignuta je za oko 25 odsto.
Ministarstvo zdravlja Srbije navelo je da su izmene Pravilnika o higijenskoj ispravnosti vode za piće donete jer je stari propis iz 1998. godine zastareo i da su nove vrednosti usklađene sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije i EU.
Docent na departmanu za hidrogeologiju Rudarsko-geološkog fakulteta Jana Štrbački za Sputnjik ističe da izmena graničnih vrednosti ne predstavlja opasnost po zdravlje i da su te vrednosti bazirane na toksikološkim procenama.
„Amonijak, hloridi i natrijum, ako se posmatraju preporuke SZO, zapravo se ne smatraju potencijalno toksičnim supstancama, nego prekoračenje ovih vrednosti može da dovede do izmene organoleptičkih svojstava vode. Recimo, ako se javi višak hlorida ili natrijuma, može da se oseti izvestan ukus, ako se prekorači koncentracija amonijaka, može da se pojavi izvestan miris, ali nema govora ni o kakvoj štetnosti po zdravlje ljudi“, naglašava Jana Štrbački.
Kada je reč o boru, sagovornica „Sputnjika“ navodi da su u mnogim zemljama propisane i veće koncentracije.
„U SAD i Kanadi granica je 5 miligrama po litru, u Australiji 4, a SZO preporučuje graničnu vrednost od 2,4 miligrama po litru. Tako da su i ove naše vrednosti još uvek strože od preporuka SZO. Ima mišljenja da je i ova nova granica od 1 miligrama još uvek nepotrebno preoštra, jer preterano poskupljuje preradu vode, bez realne potrebe.“
Inače, kvalitet vode određuju dva pokazatelja: fizičko-hemijska i mikrobiološka ispravnost vode.
„Na našim prostorima, najčešći uzrocnici fizičko-hemijske neispravnosti su: povećana mutnoća i boja, povišene koncentracije gvožđa, mangana, amonijaka i sl., što utiče na organoleptička svojstva vode (izgled, miris i ukus), objašnjava Jana Štrbački.
Ona ističe da Javni institut Batut u Srbiji vrši redovna merenja.
„Ako pogledamo njihove podatke za 2018. godinu, od javnih gradskih vodovoda 60 odsto je pokazalo ispravan kvalitet vode za piće. To podrazumeva da je registrovano manje od 5 odsto sa mikrobiološkom neispravnošću i manje od 20 odsto sa fizičko-hemijskom neispravnošću na godišnjem nivou.“
Kad je u pitanju fizičko-hemijska neispravnost, Jana Štrbački navodi da se na prvom mestu sa nepovoljnim kvalitetom vode nalazi Vojvodina, Srednjebanatski i Severnobanatski okrug i to zbog povišenog amonijaka, sa pojavom primetne boje, dok u pogledu mikrobiološke neispravnosti prednjače Bačka oblast i Braničevski okrug.
„S druge strane, u istočnoj i južnoj Srbiji imamo dosta vodovoda sa malim procentom neispravnih uzoraka na godišnjem nivou, što pokazuje da je voda dobrog kvaliteta u Nišavskoj, Jablaničkoj, Pirotskoj, Pomoravskoj, Raškoj oblasti.
Jana Štrbački kaže da se i Beograd ubraja u vodovode sa dobrim kvalitetom, iako je kvalitet u odnosu na uže jezgro grada nešto lošiji na periferiji, u Mladenovcu i Lazarevcu.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com