Engleski jezik je đacima u školi i životu postao uobičajen poput „četkice za zube”, što je dobro, ali je znanje još jednog stranog jezika neophodnost u savremenom svetu. Imamo moderne programe u nastavi stranih jezika, nastojimo da osavremenimo i programe za nacionalne manjine, ali je problem fond časova i međupredmetna saradnja.
Stručnjaci zato predlažu veći broj časova stranog jezika, jer je nastava sa jednim ili dva časa neefikasna, zatim raniji početak učenja stranog jezika i „spuštanje” u vrtiće, kombinaciju sa drugim predmetima tokom školovanja… Ovo su samo neke od preporuka koje su se mogle čuti na tribini o reformi osnovne škole koju je organizovao Odbor za obrazovanje Srpske akademije nauka i umetnosti, a prenela prof. dr Julijana Vučo, član Nacionalnog prosvetnog saveta i prodekan Filološkog fakulteta u Beogradu.
Ona predaje italijanski jezik i sa osmehom kaže da učenje trećeg i četvrtog stranog jezika „ne boli”, čak postoje medicinska istraživanja koja dokazuju da poznavanje više jezika utiče na smanjenje demencije u starijem životnom dobu.
– Specifičnost evropske jezičke politike je prevlast engleskog i snaga nemačkog jezika usled jake ekonomije i sredstava koje Nemačka ulaže u EU. Otuda se nemački preporučuje kao treći radni jezik. U Srbiji postoji zakonska podrška višejezičnosti u školskom sistemu, ali je u primeni potpuno ili delimično zatajila – ističe dr Vučo.
To, međutim, nije samo „srpski specijalitet”, slično se dešava i Italiji, Španiji, Francuskoj ili Nemačkoj. Kod nas deca imaju na raspolaganju učenje šest stranih jezika uz maternji i plus sve jezike nacionalnih manjina.
Prema mišljenju profesorke Vučo, problem je u nedovoljnoj saradnji između škola, lokalnih zajednica, univerziteta, zavoda i Ministarstva prosvete, pa se dešava da leva ne zna šta radi desna ruka.
– To je dovelo da mnogih problema u nastavi stranih jezika, imali smo otpuštene profesore i nekoliko generacija đaka koje nisu imale na raspolaganju sve mogućnosti u nastavi stranih jezika. Ukoliko se pokaže potreba za nekim jezikom u lokalnoj zajednici, na primer, kada Francuzi izgrade fabriku u Pirotu, zašto tu novonastalu situaciju ne bi otpratile škole na tom području – pita se dr Julijana Vučo.
Prof. dr Ivan Ivić, jedan od kreatora Strategije razvoja obrazovanja Srbije koji je protiv osnovne škole po modelu 3+3+3 razreda, kaže da je u našem obrazovnom sistemu najveći problem kvalitet obrazovanja.
Na raspravi u SANU o eventualnom ustrojstvu osnovne škole po sistemu „tri trojke”, čuli su se i predlozi da bazične predmete poput matematike, srpskog i stranog jezika od prvog razreda predaju nastavnici, a ne učitelji. Suzana Mijušković, član UO Saveza učitelja Republike Srbije (SURS), ne slaže se sa ovom idejom, a slične odgovore smo čuli od mnogih njenih kolega.
– Učitelji su najkompetentniji da drže nastavu u prvom ciklusu obrazovanja. Na učiteljskim fakultetima su takvi studijski programi na kojima budući učitelji stiču profesionalne kompetencije u oblasti planiranja, organizovanja, realizovanja i vrednovanja obrazovnog i vaspitnog procesa. Oni stiču znanja i u oblasti komunikacija, rešavanju problema, razumevanju potreba dece… – kaže za naš list Suzana Mijušković, učiteljica u šabačkoj OŠ „Nikolaj Velimirović.
U SANU je bilo reči i o radu školskih uprava i prosvetnih savetnika, kojima je zamereno da se uglavnom bave administrativnim poslovima koje im nameće ministarstvo. Predloženo je da prosvetni savetnici više budu u kontaktu sa nastavnicima, barem jednom mesečno, da poznaju svakog nastavnika, njegove prednosti i nedostatke, da zajedno pripremaju strategiju, časove…
„Iznajmljivanje” školske opreme
– U nastavi prirodnih nauka u školama nedostaju očigledna nastavna sredstva. Nastavnici se snalaze kako znaju i umeju, neki sami nabavljaju jeftine materijale, drugi se oslanjaju samo na ono što imaju u školi – ukazuje Slavoljub Mitić, nastavnik u gimnaziji „Svetozar Marković” iz Niša, školi čiji đaci osvajaju mnoštvo medalja na svetskim takmičenjima, poput svojih vršnjaka iz beogradske Matematičke gimnazije.
– Potrebno je napraviti spisak neophodne opreme koju svaka škola mora da ima. U taj deo mogu da se uključe i stručna društva. Oprema može da se nabavi za svaku školu ili da se na nivou opštine ili okruga formiraju resursni centri koji bi opremu davali na korišćenje školama. Sličnih primera ima i u drugim zemljama – predlaže Mitić.
(Sandra Gucijan, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com