Nataša Futselaar – Stevanović, mlada Holanđanka koja sa suprugom već 12 godina živi u Nišu, na svom blogu koji je počela da piše duhovito je, ali prilično tačno, opisala svoj život u ovom gradu na jugu Srbije.
Niš i jeste svojevrsni fenomen: posla ni za koga i ni od kuda, a na ulicama raj. Prepuni kafići, razdragani, suncem obasjani i ultradoterani ljudi… I onaj čuveni niški merak, koji, kažu, cenu nema!
“Sve mi je nešto nejasno. Počelo je još ranije kad sam dolazila i primetila da svi imaju najbolje telefone. Nose markiranu gardarobu, puše skupe cigare. Kafići po ceo dan puni. Kao da sam Alisa u zemlji čuda i daju mi da pojedem otrovni keksić.
Ide se kod frizera i manikira jednom mesečno. Ide se na depilaciju. Kad treba da se kreči zove se moler. Kad se studira ne može da se radi. Roditelji plaćaju svadbe, presele se u šupe da bi oslobodili deci kuću ili stan. Dignu krediti da bi kupili deci auto.
Sad da vam kažem koliko je to drugačije u Holandiji. U mom detinjstvu kad bi se kupila gardaroba mogla sam da odaberem ne markirane stvari. Ako bih želela nešto markirano morala sam da dodam svoje pare koju sam zarađivala pored škole.
Po ceo dan čistim boraniju u piljaru za mnogo male pare da bih kupila te levis 501 posle nekoliko meseci rada. Imam radni staž od moje 15-e godine kao i svi moji prijatelji.
Nemam vremena da odem na piće. Imam školu, posao, kućne obaveze. Petnaest puta smo se selili po Holandiju, leto, zima nema veze. Molera nikada nisam videla u našoj kući.
Svi mi oblačimo staru gardarobu i danima sređujemo novu kuću koju smo uzeli pod kiriju. Krečim, lepim tapete, čak i stavljam nove pločice u kupatilo. Dođu mi prijatelji iz škole i svi zajedno pomažu. Drugarice sve imaju dugu kosu bez frizure, jednom u godinu dana vidimo frizera.
Brijač u ruke i sređuj se. Znalo se i kasnije kad sam radila. Plaćam svoj deo troškova. Šta je to, zašto je došlo do ovoga,pitam se ja. Nije ovo kritika jer smatram da je to ovde normalno.
Meni sada sve ovo ide u prilog. Titraju me, titraju me svekar i svekrva. Voze me svuda, kad pada sneg moj svekar iztrči da mi kupi hleb. Da se ne bi mučila. Čak kad sam bila trudna svako jutro sam našla na svoje vrata vruć burek. Svaki dan me pitaju da li treba nesto.
Imam i tu male svađe. Zato što imam 2 sina. Subotu ujutru ja čistim kuću i moj stari sin još tada 6 godine ima zadatak da čisti stepenište. Kofu u ruke. Dođe moj svekar i kaže: “ To nije normalno.“ Jos dete pa i dečko to da radi.
Nije stvar u ljubavi. Nemam osecaj da moji roditelji mene manje vole nego što ovde ljudi vole svoju decu.
Ovde bi deca mogli da beru voće i povrće celo leto. Nema ko da bere. Bog vam je sve dao, lepu zemlju sa dobrom klimom,kruške padaju na sve strane, a niko ih ne dira, tona šljive, priroda netaknuta, planine, izvorska voda. Dobili ste ovu zemlju za đabe od Boga. Bez puno rada.
Holandija je morala da izbaci čak deo mora da bi dobili zemlju gde da grade. Morali su da prave brane da se ne bi uništila zemlja. Morali da kopaju, sade, veštački održavju sve. Čak i veštačko brdo prave,da ne bi bilo sve baš toliko ravno. Sigurna sam da većina ljudi to ne vidi baš tako. Srbija je prirodno lepa. Bog stvorio Srbiju, a Holanđani stvorili Holandiju…Hvala Bogu.”
Srbija je još uvek zemlja dembelija?
Šta volite u svom kraju? Zbog čega nikad ne bi otišli u inostranstvo? (Proka)
Napišite i Vi šta mislite o ovome na Forumu Krstarice…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com