Tehnološki progres koji je krajem devetnaestog i tokom dvadesetog veka fantastično podigao kvalitet života zapadnog sveta, sada se okreće protiv njega. U sistemu u kome je interes profita važniji od čoveka i njegovog života, događa se ono što se moralo dogoditi – ogroman broj ljudi postaje višak – apsolutni, neuposlivi, nepotrebni višak. Tržište je, kao vrhovni arbitar ljudskih sudbina, presudilo – računari, roboti i algoritmi odnose pobedu. Tačnije, pobeđuju vlasnici tih tehnologija.
Dominantna ekonomska teorija nas uči da ono što je dobro za vlasnike kapitala i za njihove profite, uvek je dobro i za podanike. U tom propagandističkom žargonu, plima ekonomskog razvoja podiže sve barke – i luksuzne jahte i uboge čunjeve. Ovom popularnom frazom se pokušava sakriti opasan proces koji dobija strahovito ubrzanje.
Početak ekonomske drame u čije finale zapadni svet upravo ulazi, započeo je potpunom automatizacijom i robotizacijom industrije. Ljudi su masovno gubili posao u industriji, ali su ga nalazili u sektoru usluga. Taj proces, kako nas ekonomisti uče, trebalo je da posvedoči o vitalnosti kapitalizma i vrlinama tržišta koje uvek optimalno funkcioniše, makar to bilo i na štetu ljudi.
Umesto pristojno plaćenih industrijskih radnika koje nije lako zameniti, stvorena je armija slabo plaćenih i lako zamenjivih radnika. Oni prave i prodaju brzu hranu, poslužuju u restoranima, voze taksije i dostavna vozila, pakuju u velikim distributivnim centrima, ispomažu po bogatim kućama i staračkim domovima, šetaju pse, rade u fitnes klubovima, salonima lepote itd.
Prodavnice i prodavci polako nestaju, a trgovina se seli na internet. Umesto ljudi, veliki deo tih poslova već obavljaju računari uz kvalitetne algoritme.
Umesto sindikalno organizovanih radnika koji su mogli da štite svoje interese, nova armija radnika je atomizirana i nezaštićena. Umesto stalno zaposlenih, ogroman broj ljudi radi na određeno vreme, radi povremeno i privremeno, ili ne radi uopšte. Ideal nove ekonomije jeste „fleksibilni“ radnik bez stalnog zaposlenja i bez sigurne egzistencije.
Na najvećim segmentima uslužnog sektora konkurencija je ubitačna i tu primanja stagniraju već decenijama. U razvijenom svetu socijalnu pomoć danas dobijaju i oni koji su zaposleni.
Roba jeste postala jeftinija, i to stvara iluziju višeg standarda, ali su zato esencijalne potrebe sve skuplje – od stanovanja do zdravstvenih usluga ili obrazovanja, na primer. Građani sebi mogu priuštiti pametni telefon, ali ne i usluge lekara ili zubara. (U ekonomiji se ovo zove Baumolov efekt i za sada je vidljiv u manjim, srećnijim delovima zapadnog uslužnog sektora.)
Nezaustavljiv hod robotizacije sada ugrožava i te, loše plaćene poslove. Luke, magacini, proizvodne hale, postaju prostori u kojima gotovo da nema ljudi. Vozila bez vozača će izbaciti armiju taksista, vozača autobusa ili lokomotiva. I dostavu robe će ubrzo vršiti dronovi ili vozila bez vozača. Ljudi koji su sve ove poslove radili neće postati dobro plaćeni programeri. I mnogi intelektualni poslovi će doživeti istu sudbinu.
Donedavno, ljudi su konkurisali ljudima i svako je imao kakvu-takvu šansu. Koliko sutra, ljudi će biti u konkurenciji s neumornim robotima, u borbi bez šansi. Ljudi prosečnih mogućnosti, a to je većina stanovništva, padaće sve niže i boriće se na delu tržišta jeftinih, nerutinskih fizičkih poslova za koje je preskupo praviti algoritme.
Večiti panglosijski optimisti veruju da će se problemi nekako rešiti i da će, kao i uvek, tržište sve dovesti u red. Kako će se to tačno dogoditi i gde će se otvoriti nova radna mesta za armiju ljudi koja gubi posao, optimisti nisu u stanju da pokažu. Velika je verovatnoća da će se taj prostor najpre otvoriti u zoni kriminala i terorizma.
Bizaran način statističkog praćenja zaposlenosti, kao i život na kredit, vešto skrivaju katastrofu koja se događa na tržištu rada. Ljudske muke i tragedije koje sistem kreira završavaju u crnim hronikama, ali ih malo ko povezuje sa sistemom u kome se živi.
O budućnosti koja više nije pred vratima, već je jednom nogom unutra, danas ubedljivije govore holivudske naučnofantastične distopije nego akademski udžbenici. Iako opisani proces u Srbiji kasni, surova budućnost će veoma brzo stići i biće gora i od ove, ne baš ugodne sadašnjosti.
(Nebojša Katić, „Politika“)
Napišite i Vi šta mislite o ovoj temi na Forumu Krstarice…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com