Hiljade ljudi u Srbiji nakon posla odlaze na – posao.
Malina Tadić, diplomirana filološkinja, za BBC na srpskom kaže da će raditi dva posla dok god jedan ne bude plaćen dovoljno za pristojan život.
„Niko ne radi iz obesti ili iz neke preterane ljubavi, već iz potrebe, zato se i ne biraju poslovi“, kaže Tadić.
Više od jednog posla u Srbiji radi skoro 200.000 ljudi, od 15 do 64 godine i taj broj raste, podaci su Evropske statističke agencije za 2018. godinu.
To je oko sedam odsto od ukupnog broj zaposlenih kojih u Srbiji ima 2.147.948, navodi Republički zavod za statistiku, RZS.
Po dva posla ljudi rade i u Srbiji i u svetu, a razlika je samo u motivaciji za dodatni posao, smatra sociolog Srećko Mihajlović.
Ne rade iz ljubavi
Pored posla u oblasti finansija, Malina Tadić već godinama ima dodatne poslove sa ugovorom o privremenim i povremenim poslovima ili bez njega.
Ona kaže da je mladoj osobi koja iznajmljuje stan u Beogradu, potrebno oko hiljadu evra mesečno za pristojan život. Njena osnovna plata je mnogo niža.
„Radila sam razne frilens poslove, uglavnom je to nešto što ne mora iz kancelarije da se obavlja – uređivanje Fejsbuk stranica na primer“, kaže ona.
Sa njom je saglasan i Veljko Krstić, vlasnik kafane u valjevskoj ulici Tešnjar. Pošto je tu preko godine angažovan uglavnom vikendom, radnim danima radi „na procenat“ – prodaje posuđe, kao trgovački putnik.
„Svi ljudi rade zbog para, da bi potrošili na uživanje. Kafana mi je tu hobi, koji donosi zaradu, a odgovara mi i zbog druženja.
„Ovaj drugi posao sam udesio sebi tako da imam slobodnog vremena koliko želim, a da radim više kada mi treba novac“, kaže Krstić.
Na odmor, dodaje, ide kad hoće i ne zavisi ni od koga.
I novac i ambicija
Taj luksuz nema Jovana Radisavljević, koja je zaposlena u marketinškoj agenciji – puno radno vreme, a vodi stranice na društvenim mrežama – kao honororni posao.
Nakon osam sati na jednom poslu, radi još četiri ili pet sati – i tako svakog dana, već godinama.
Iako skoro jednako zarađuje od oba posla, kaže da joj novac nije jedina motivacija.
„Ja sam ambiciozna, želela sam da vidim šta mogu još“, kaže Radisavljević za BBC.
Na pitanje kako ide na odmor, kroz smeh odgovara: „A pa nema odmora….“
„Šalim se, napravim mesečne planove, zakažem sve, pa se objave same puštaju tih desetak dana. Ipak, nikad nemam luksuz da sam bez telefona ili laptopa na odmoru“, kaže ona.
Radnici ćute i trpe
„Ovde ljudi rade zbog preživljavanja, a u svetu možda žele da dodatno zarade“, objašnjava sociolog Srećko Mihajlović.
Na uvreženo mišljenje da u Srbiji ljudi nisu spremni da rade više poslova, već da to češće čine u inostranstvu, ima spreman odgovor.
„Ljudi ovde nisu lenji, oni budu lenji samo po mišljenjima nekih političara, koji žele neki drugi narod, kaže on.
Mihajlović dodaje da istraživanja u kojima je učestvovao pokazuju da su u Srbiji mnogim radnicima prava uskraćena, ali da zaposleni često na to reaguju ćutanjem i trpljenjem.
„Malo ljudi se žali i retko ko hoće da dođe do pravde, taj fatalizam je deo političke kulture. Previše smo orijentisani na trpljenje i čekamo da nam nešto padne s neba“, dodaje.
Sarita Bradaš istraživačica iz Fondacije Centar za demokratiju za BBC na srpskom kaže da je približan broj osoba koje rade dva posla u Danskoj oko 200.000.
„Ipak, za razliku od naših radnika koji rade 11 ili 12 sati dnevno, tamo se verovatno tu broje ljudi koji rade dva part tajm posla.“
„Radim, zaspim, trening, zaspim…“
Vaspitačica B. V. iz Beograda ima tri posla. Na sva tri radi sa decom.
Posle radnog dana u jednom beogradskom vrtiću, tokom godišnjih odmora, poslepodne radi u privatnom obdaništu, a trenutno – svaki drugi dan dete čuva privatno.
„Kako vreme ide, mislim da ću za pet godina raditi u cvećari“, u šali kaže.
Voli mališane, ali ipak, izbegava da se viđa s prijateljima dok su sa decom.
„Ja im otvoreno kažem, ne mogu da se i družim dok su deca tu“, ističe.
Zbog bogatog poslovnog života, trpi društveni, ali joj je to neophodno da bi zaradila za pristojan život.
„Posle takvog radnog dana stvarno nisam za ljude, posvetim im se na odmoru. Trening mi je jedini ventil – dođem kući, zaspim, odem na trening, zaspim i opet na posao.
Htela sam do plačem koliko mi se spavalo, pre neki dan. Naravno da je to samo zbog para“, dodaje vaspitačica.
Statistika dovedena do besmisla
Za pokriće prosečne potrošačke korpe u aprilu 2019. godine bilo je potrebno 1,31 prosečna zarada – koja iznosi 54.645 dinara, podaci su RZS.
„To ne znači da je skoro jedna i po plata dovoljna za neki pristojan život, već je izračunata po prosečnoj potrošnji jednog dela stanovništva“, kaže Sarita Bradaš.
Polovina ove sume troši se na hranu i bezalkolona pića, a druga na stanovanje i obrazovanje.
„Procena je da mesečno na obrazovanje ide oko 200 i nešto dinara, pa se pitam da li godišnje za te pare može jedan i po udžbenik da se kupi“, kaže Bradaš.
Kao primer statistike dovedene do besmisla Bradaš navodi kategoriju – minimalne potrošačke korpe.
„Ona predviđa da jednoj tročlanoj porodici za mesec dana sleduje 200 grama limuna, jedna sardina i 7,5 kilograma krompira, pa bih ja volela da neko ko pravi tu minimalnu korpu od toga napravi ručak i da vidimo mogu li ljudi da ne budu gladni“.
„Kad se podeli predviđena količina mesa sa kostima i bez kostiju na broj dana, po članu domaćinstva dođe 166 grama dnevno – pa kome kost, kome meso“.
(BBC na srpskom)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com