„Uber” je iznenadio gradonačelnika Zagreba kada je nedavno počeo da pruža usluge na hrvatskim ulicama, a isto tako bi mogao da zatekne i zvaničnike u Beogradu. Iako uveliko regrutuje menadžere u Srbiji, američka kompanija nije tražila dozvolu da radi u Beogradu.
To joj izgleda nije ni potrebno, jer iako ga nazivaju „taksi za plići džep”, „uber” je zapravo samo posrednik. Aplikacija na smartfonu korisnicima omogućava da vožnju naruče i plate (odnosno ponude i naplate) bezgotovinski, koristeći samu aplikaciju, povezanu sa platnom karticom. Od cene vožnje, koju putnik unapred vidi na telefonu i koja je niža od cene vožnje u gradskom taksiju (u Zagrebu za oko 25 odsto), petina ide kompaniji.
Najjeftinija je i u svetu najpopularnija varijanta „uberpop”, u kojoj skoro svako može da bude vozač, ali ona je naišla i na najviše kontroverzi i pravnih prepreka. U Hrvatsku je stigao kao „uberiks” tako što upošljava profesionalne prevoznike koji plaćaju porez kao preduzetnici, što je način na koji bi po zakonu mogao da radi i u Srbiji.
U beogradskoj Direkciji za javni prevoz kažu da im se „Uber” nije obraćao za informacije i saglasnost za obavljanje taksi prevoza.
– Način poslovanja „Ubera” po domaćim pravnim propisima ne predstavlja vid javnog prevoza i u skladu s tim njegovo poslovanje nije u našoj nadležnosti – naveli su u direkciji.
Žarko Ptiček, pravnik specijalizovan za IT pravo, naglašava da je „uber” usluga informacionog društva.
– On je samo posrednički servis između onih koji žele vožnju i onih koji je pružaju i kao takvom nije mu potrebna nikakva dozvola, kao što ni „Fejsbuku” nije potrebna dozvola da posreduje između prijatelja. Takođe ne mora da bude registrovan u Srbiji, kao što ni „Fejsbuk” ni „Tviter” niti bilo koji drugi svetski pružalac usluge informacionog društva ne moraju da budu registrovani kao privredno društvo sa sedištem na teritoriji Republike Srbije. „Uber” može da naplaćuje uslugu posredovanja, ali nije dužan da plaća porez u republici jer nije poreski obveznik Srbije, za razliku od pružalaca usluga prevoza koji to jesu. Onaj ko želi da ga koristi u skladu za zakonima Srbije mora da se registruje za obavljanje prevozničke delatnosti – objašnjava Ptiček.
Jedan od predstavnika „Ubera” rekao je za regionalni IT sajt „Netokracija” da njihov dolazak u Srbiju može da se ubrza ako naši građani pokažu interesovanje tako što će preuzeti aplikaciju, navodno bar 10.000 puta, i prijaviti se na listu čekanja za prvu vožnju.
Najjači otpor američkom servisu pružaju razumljivo taksisti, koji u njemu vide nelojalnu konkurenciju. U nekim američkim gradovima popularnost ovog alternativnog prevoza drastično je uticala na smanjenje broj taksista.
Beogradski taksisti odavno se protive dolasku američke kompanije. Aleksandar Bijelić iz Saveza taksi udruženja Srbije naglašava da „Uber” u Zagrebu daje popust na vožnju, što ovde nije moguće, jer grad Beograd propisuje cene.
Grupa registrovanih taksista, koji godinama nisu dobili dozvole za rad zbog ograničenja broja vozila u Beogradu odlukom grada iz 2011, žalila se Ustavnom sudu, a nedavno su najavili i štrajk glađu.
Upitan da li zna bar jednog kolegu koji bi možda rado radio za „Uber”, Bijelić odgovara da je njemu nuđeno, ali da mu „ne pada na pamet”. On smatra da „Uber” prosperira na muci taksista koji će tako moći da rade nekoliko godina, a onda će se suočiti sa rashodovanim vozilima i drugim problemima.
– Nisam protiv „Ubera”, već protiv takvog „Ubera”. Ako neko radi u skladu sa zakonom, konkurencija je dobrodošla – kaže Bijelić i dodaje da savez radi na aplikaciji koja će imati sve što i američka.
Posle desetak dana koliko „Uber” radi u Zagrebu, tamošnji taksisti se žale da je u ovim vozilima mnogo ilegalaca i najavili su miran protest ako vlasti ništa ne preduzmu za sedam dana.
Foto: Beta
Beogradska konkurencija
Na mnogim tržištima „Uber” se suočava sa lokalnom konkurencijom, a u Beogradu ga čeka startap „Kar gou” (CAR:GO), koji takođe omogućava da se putem mobilnog telefona naruči i plati vožnja. Angažuje isključivo profesionalne vozače i povezuje ih sa putnicima, dok su vozila iznajmljena od rentakar kuća.
Tri miliona vožnji dnevno
Startap iz San Franciska počeo je da radi 2009. i proširio se na 300 gradova u 63 zemlje, u kojima dnevno obavi tri miliona vožnji, uprkos tome što njegov poslovni model zadaje glavobolje zakonodavcima širom sveta.
Početkom meseca je zabranjen u Rio de Žaneiru. U Francuskoj se sudi lokalnim menadžerima na osnovu optužbi da vode divlju taksi službu i krše zakon o zaštiti privatnosti. U Parizu je u julu obustavljen „uberpop” jer su vozači bili često na meti napada. U Amsterdamu optužuju vozače „uberpopa” da se predstavljaju kao legalni taksisti iako nemaju potrebne licence. U Nemačkoj, najvećem evropskom tržištu, sud je u martu naredio „Uberu” da odmah obustavi sve usluge. U Indiji je prošle godine prestao da radi nekoliko sedmica pošto je jedan od vozača optužen za silovanje. U Mađarskoj i Bugarskoj pokrenute su istrage o radu kompanije, a u Italiji i Španiji je zabranjen.
I dalje posluje bez profita
Uprkos svim problemima, „Uber” ne odustaje od daljeg širenja i traži od investitora još milijardu dolara. Letos je posle uspešne runde prikupljanja novca vredeo 51 milijardu dolara, više nego „Fejsbuk” u vreme kada je izašao na berzu. Za šest godina su prikupili osam milijardi dolara od investitora, među kojima je i Goldman Saks.
I dalje posluju bez profita, kao i mnoge druge kompanije koje su godinama bile u minusu pre nego što su donele ogromnu zaradu investitorima i deoničarima. Pored usluge prevoza u planu su dostava hrane i druge robe na kućne adrese.
(Jelena Kavaja, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com