Nakaradno, uz mnogo improvizacija i nategnutih objašnjenja, u našoj javnosti je postavljena sasvim pogrešna dilema oko kosovskog pitanja: zamrznuti konflikt ili rešenje.
Pošto se u ovakvoj jednačini zamrznuti konflikt postavlja nasuprot rešenja, onda takvo stanje samo po sebi nije rešenje. A ono što nije rešenje — jeste problem. Odnosno, kako se često ističe — potpuna propast. Svašta se o tome može čuti: od toga da će nas ta propast uvesti u nove ratove, da se tako dovodi u pitanje budućnost naše dece, do stranih investitora koji će iz Srbije pobeći. I sve zbog zamrznutog konflikta.
Definicija zamrznutog konflikta (jedna od najčešće citiranih) opisuje tu pojavu u međunarodnoj politici kao situaciju u kojoj se posle završetka oružanog sukoba nije pronašlo rešenje na koje pristaju sukobljene strane. Zbog toga svaka od strana tumači stanje na terenu na svoj način, pa se javljaju brojni nesporazumi.
Zamrznuti konflikt može nastati iz dva razloga: prvo, kada po završetku oružanog sukoba dve strane ne potpišu mirovni sporazum ili neki drugi dogovor obavezujućeg karaktera, te između njih nema nikakvih direktnih odnosa; drugo, kada se potpisani mirovni sporazumi ne poštuju, što utiče na delimično „zamrzavanje odnosa“ između dve strane i onemogućava pronalaženje dugoročno održivog rešenja. Nije pravilo, ali se najčešće dešava da zamrznuti konflikti iz prve grupe „proizvode ratove“, dok ovi iz druge grupe izazivaju političke napetosti, eskaliraju kroz povremene manje krize, ali se nekako tokom vremena rešavaju.
Prvi slučaj pronalazimo na primerima Južne Osetije, Abhazije, Nagorno-Karabaha, Kašmira i donekle Krima. U ovu grupu se mogu svrstati i Puntland i Somaliland, koji su proglasili nezavisnost na teritoriji Somalije, mada je tu nekih pokušaja utvrđivanja relacija bilo. Drugi slučaj se tiče korejske krize, Zapadne Sahare, Tajvana, Kipra, Pridnjestrovlja, u određenoj meri to postaju i primeri Donjecka i Luganska posle potpisivanja Minskih sporazuma (ili se barem svi nadamo da će to postati primenom dogovorenog u doglednoj budućnosti), ali i Palestine.
Takođe i — Kosova i Metohije. „Kosovsko pitanje“, sagledavano iz ugla i teorije i prakse, ne predstavlja najteži oblik zamrznutog konflikta, već spada u kategoriju onih koji se „mogu držati pod kontrolom“, uz stav obe strane „kako su saglasne da saglasnosti o političkom rešenju nema“.
Kada je u pitanju Kosovo i Metohija, da bi se sagledalo šta i kako dalje, najpre je neophodno analizirati: zašto je to postao zamrznuti konflikt?
Ako se vratimo na definicije i kategorizacije, jasno je: zato što nisu poštovani ugovoreni mirovni sporazumi. Svojevrsni mirovni sporazum, kojim je zaustavljen rat na Kosovu, bila je Rezolucija SB UN 1244. Usaglašavanju ovog dokumenta, uz prateća dva aneksa, prethodila su dva i po meseca intenzivnih razgovora između pet stalnih članica SB UN, kao i sa rukovodstvom SR Jugoslavije. Živadin Jovanović je taj proces uporedio sa dešavanjima na Berlinskom kongresu, što je u velikoj meri tačno.
Oko 1244 su bili saglasni i SAD, i EU, i Rusija, i Kina, kao i brojne, u tom trenutku regionalne sile, koje su kroz mehanizme UN pomagale da se dođe do zadovoljavajućih formulacija u okviru Poglavlja 6. U ovom dokumentu se na više mesta spominje „teritorijalni integritet i suverenitet SR Jugoslavije“, nijednom se ne upotrebljava pojam „nezavisnost“, a podvlači se značaj „suštinske autonomije i samouprave za Kosovo“.
I tokom uspostavljanja UNMIK-a, zatim rada Kaija Aidea, pa Ahtisarijevog procesa, potom pregovora koje vodi Trojka, zvaničnici Srbije su isticali spremnost da se o „suštinskoj autonomiji i samoupravi“ napravi dogovor. Bezbroj rešenja je nuđeno, svašta je stavljano na sto pod parolom „više od autonomije manje od nezavisnosti“, što je bila direktna poruka da oficijelni Beograd nema cilj da zamrzava konflikt, već da se u skladu sa mirovnim sporazumom definiše politički okvir. Zapadni blok, predvođen SAD, Velikom Britanijom i EU je imao drugi cilj i potpunim miniranjem Rezolucije 1244 uveo krizu u stanje zamrznutog konflikta.
Posle 2008. godine su različita rukovodstva Srbije pristajala na dogovaranje novih odnosa sa Prištinom, a Briselski sporazum se u tom kontekstu može tumačiti kao mirovni ugovor, kojim se pokušavaju umanjiti neželjeni efekti zamrznutog konflikta.
I ponovo, kao i u slučaju Rezolucije 1244, odredbe tog sporazuma nisu sprovedene u delo, ne zbog Beograda, već zbog druge strane, čije stavove podržava isti onaj Zapadni blok, koji je grubo prekršio i prethodni ugovor. Do stanja zamrznutog konflikta ne dolazi zbog Srbije. To nije odgovornost zvaničnog Beograda.
Nova runda razgovora, koja treba da iznedri „pravno obavezujući sporazum“, nije izbor između zamrznutog konflikta ili rešenja, već između zamrznutog konflikta ili kapitulacije. Očigledno je, od Srbije se zahteva da omogući takozvanoj „Republici Kosovo“ stolicu u UN, čime bi Rezolucija 1244 postala ništavna, a ispunjavanje obaveza iz Briselskog sporazuma ostavljeno na volju vlastima u Prištini. I za Albance i za njihove sponzore rešenje je kapitulacija Srbije. Ali, to za nas ne može biti rešenje.
Otuda i zaključak da do političkog rešenja u budućnosti možemo doći samo preko vremenski ograničenog zamrzavanja konflikta, uz primenu dosad ugovorenih sporazuma, kojima bi se delimično normalizovali odnosi sa Prištinom. Naravno, ukoliko se toga pridržava i druga strana. Na kraju, brojni primeri nam pokazuju da se sa zamrznutim konfliktom može živeti i bez većih posledica. I Kipar i Tajvan su zamrznuti konflikti, pa su obezbedili značajan ekonomski rast tokom prethodnih decenija. Maroko je postao najrazvijenija država Magreba, a Pridnjestrovlje je izgradilo institucije i obrazovni sistem koji su po mnogo čemu ispred moldavskih. Dve Koreje su konačno počele pregovore posle dugog perioda nategnutosti, a u tom vremenu jedna je postala ekonomska sila u globalnim razmerama, a druga nuklearna vojna sila. Budućnost naše dece, ekonomski rast i razvoj države zavise od velikog broja faktora, na koje zamrznuti konflikt može, ali i ne mora uticati.
Isto tako, zamrznuti konflikti iz druge kategorije uopšte ne moraju uzrokovati nova ratna sukobljavanja. Za rat je potreban povod, koji Srbija ne nudi. Jednako, da bi se započeo rat, neophodan je određeni međunarodno-politički legitimitet, koji Albanci ne mogu obezbediti. Zbog toga bi manje trebalo razmišljati o posledicama mogućeg zamrzavanja konflikta, već pre svega o posledicama eventualne kapitulacije.
One bi u svakom pogledu bile dramatične i uzrokovale dugoročnu destabilizaciju unutar Srbije. Rešenje za Kosovo i Metohiju treba tražiti, ali ako to vodi preko kapitulacije, onda je bolje zamrzavanje konflikta. Između ostalog i zato što odgovornost za takav rasplet ne bi pala na naša pleća. A to je i te kako važan argument za neke buduće pregovore, kako sa Albancima tako i sa drugim akterima međunarodnih odnosa.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com