Između NATO agresije nad SR Jugoslavijom i ponašanja Sjedinjenih Država prema Venecueli može se uspostaviti paralela, jer postoji sličnost u ciljevima Vašingtona, ocenjuje profesor Federalnog univerziteta u Rio de Žaneiru Beatris Bisio.
Specifičnost venecuelanske krize u odnosu na jugoslovensku je, objašnjava ona, značaj bogatih rezervi nafte koje Venecuela ima, a koje prema američkim izveštajima iz prošle godine iznose 300 milijardi barela, što znači da su iznad rezervi Saudijske Arabije, Kanade i Irana.
Nafta je ključ za razumevanje situacije u Venecueli, ali ona svakako ima veze i sa time kako se američka politika odnosi prema drugim regionima i u tom smislu se apsolutno može povući paralela sa agresijom na SR Jugoslaviju.
Ta akcija je, smatra Bisio, bila neka vrsta probe za SAD i NATO za kasnije slične scenarije, u kojima se intervencija pravda navodnim humanitarnim razlozima.
„Mi Latinoamerikanci znamo veoma dobro da administracija Sjedinjenih Država nije zainteresovana za odbranu ljudskih prava, ni za ljudska prava. Naprotiv, zainteresovana je samo za odbranu sebe i sopstvenih interesa. Šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih imali smo ciklus diktatura koje su apsolutno uživale podršku SAD i zato je veoma cinično koristiti humanitarna opravdanja za nelegalne intervencije, čija je cena u ljudskim životima, uništenju infrastrukture i svim drugim posledicama ozbiljno ogromna“, navodi Bisio za Sputnjik.
Ona podseća da Brazil nije priznao samoproglašeno Kosovo, te da je ta država još u vreme bombardovanja osudila akciju NATO-a, čije su posledice, kako napominje, promenile svet.
„Ujedinjene nacije su u više navrata zanemarene. Povelja UN je danas otišla u istoriju i nema nikakve vrednosti. Posledice toga su da smo suočeni sa situacijom u kojoj važi zakon onih koji imaju najjače oružje na raspolaganju za svoje interese, iako koriste veoma moralna i altruistička opravdanja. Direktna posledica je da su, ako se analizira Bušova intervencija u Avganistanu, Iraku, kasnije i Libiji, sve one na neki način povezane sa prethodnim tragičnim iskustvom u Srbiji“, objašnjava Bisio, koja je u Beogradu učestvovala na međunarodnoj naučnoj konferenciji „NATO agresija na SR Jugoslaviju 20 godina posle“.
Brazilska naučnica smatra takođe da je NATO intervencija u Jugoslaviji doprinela stvaranju „strateškog saveza“ između Rusije i Kine u 21. veku.
Rusija i Kina su, podseća ona, 2005. godine potpisale prvi dokument vezan za zajedničke vojne ciljeve, nakon što su posle NATO bombardovanja Jugoslavije pokrenule zajedničku procenu stanja u svetu i predočile kako su svesne da je jedini način da sačuvaju svoj suverenitet da ujedine napore, kako ne bi dozvolile Alijansi i Zapadu da intervenišu u njihovoj interesnoj zoni.
„Jasno su poručili da su izvukli pouke iz tih intervencija protivnih međunarodnom pravu i suprotnih bilo kakvom racionalnom razmišljanju“, kaže Bisio.
Prema njenom mišljenju, sve tešnjoj saradnji Rusije i Kine doprinosi i dobar lični odnos predsednika dveju zemalja Vladimira Putina i Si Đinpinga, koji su unapredili bilateralne odnose, posebno na vojnom planu, što pokazuje i niz zajedničkih vežbi oružanih snaga dveju zemalja.
„Kina i Rusija predlažu novu ravnotežu moći. Iz globalne perspektive, pa i iz perspektive Latinske Amerike to je ključno pitanje koje je veoma važno za našu budućnost, a u kojoj meri je važno, upravo pokazuje primer Venecuele“, ističe Bisio.
Male šanse za vojnu intervenciju u Venecueli — za sada
Na pitanje kako očekuje da će se razrešiti kriza u Venecueli, ona navodi da je teško davati prognoze, jer se mora uzeti u obzir čitav niz faktora.
Jedan od njih je, smatra, i odnos Brazila, koji je na iznenađenje SAD odbio da na bilo koji način bude deo eventualnog američkog vojnog rešenja za Venecuelu. Drugi važan faktor je sama venecuelanska vojska, koja daje čvrstu podršku predsedniku Nikolasu Maduru.
Amerikanci su, kaže, pokušali da podstaknu oficire na prebeg, ali im i ta strategija nije uspela. Pritom, vojska Venecuele je, dodaje Bisio, veoma dobro obučena i opremljena i zato ne čudi upozorenje bivšeg predsednika Ekvadora Rafaela Koree — da bi ako bi se dogodila američka vojna intervencija ili rat preko posrednika u Venecueli, to stvorilo „novi Vijetnam u Latinskoj Americi“.
Teško je reći, priznaje Bisio, šta sledi u Venecueli. Meksiko, Urugvaj, Bolivija i neke karipske zemlje podržavaju jedino razumno rešenje, a to je sesti za pregovarački sto i dogovarati se o rešenju krize u skladu sa međunarodnim pravom, a i sam Maduro je otvoren za ovo rešenje, kaže naša sagovornica, uz konstataciju da Amerikanci, uz podršku nekih evropskih zemalja, traže nove predsedničke izbore.
Međutim, ona podseća da su poslednje predsedničke izbore 2018. godine pratili mnogi međunarodni posmatrači i ocenili da su ti izbori bili fer, ali da su „za Amerikance fer jedino oni izbori u kojima su pobednici“.
Ipak, iako je zamah za vojnu intervenciju u Venecueli posustao, takva mogućnost se ne može u potpunosti isključiti, ali u ovom trenutku, zaključuje Bisio, „ona nije na vidiku u bliskoj budućnosti“.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com