Poznati nemački politički sociolog Maks Veber jednom je tvrdio da su dva velika pokretača revolucionarne moći harizma i racionalnost. Harizma zavisi od entuzijazma, racionalnosti i intelektualizacije. Prema ovom planu, Emanuel Macron bi naizgled bio idealan revolucionar. On je kombinacija harizme i intelekta i veruje u potrebu da promeni Francusku, Evropu i svet.
Knjiga o njegovoj kampanji se zove jednostavno: „Revolucija“. Makron sebe vidi kao „čoveka koji zna sve“ u najboljem smislu tih reči, ali upravo to je i njegova najveća slabost. Nigde nije pisao Veber da se harizma i intelekt uvećavaju kada se kombinuju. Pogled na putanju Makronove popularnosti u Francuskoj može dovesti do pretpostavke da se dva kvaliteta poništavaju. Može li harizmatični vođa da bude „čovek koji zna sve“? Može li „čovek koji zna sve“ da ima harizmu?
Mnogi Francuzi sada vide Makronov izbor za predsednika kao vrstu nesreće. Emanuel Makron nije imao partiju, imao je malo iskustva i puno sreće. Njegovi politički protivnici uništili su jedni druge, piše nemački „Špigl“. Zapravo, ankete pokazuju da je daleko manje od polovine Makronovih glasača na proleće 2017. godine glasalo za njega iz ubeđenja. Međutim, ostali glasači naveli su da su ostali kandidati, Marin le Pen pre svega, jednostavno bili „nepodobni za izbor“.
Sreća nije faktor u raspravama Maksa Vebera o harizmatičnim vladarima. Makron, koji je odjednom postao šef države u 39. godini, prvo je morao da razvije svoj autoritet. I to je uradio sa jasnom strategijom, koju je činila jednostavna odlučnost, želeći da razvije harizmu kroz slike i simbole, i da izvrši svoju revoluciju kroz pametnu argumentaciju. Stavio je sebe u epicentar francuske politike. Kao kandidat je bio sam. Tako je ostao i kao predsednik, sam. Ali, preterana personalizacija je imala svoju cenu.
Makronov sistem se oslanjao na potpunu centralizaciju moći u rukama predsednika i nekoliko intelektualno nadarenih savetnika, koji ponekad šalju tekstualne poruke u 3 ujutro, kao i sam Makron.
Makronov IQ-apsolutizam je uspeo u prvoj godini. Najsvežije reforme na tržištu rada u nedavnoj francuskoj istoriji, koju je pokrenuo u jesen 2017, nisu dovele do generalnog štrajka, kao što se strahovalo. Makron je olabavio pravila za otpuštanje zaposlenih i razbio rigidan sistem pregovaranja o platama. Istovremeno je smanjio budžetski deficit ispod 3 procenta, što je zabeleženo po prvi put od 2007. godine.
Emanuel Makron je već reformisao svoju zemlju dublje od svih bivših predsednika – barem od doba Miterana, koji je od 1983. godine implementirao važan talas modernizacije.
Makron je ponosan na svoje reforme. On veruje da će ove reforme vratiti rast u Francusku. On takođe veruje da će novi rast u Francuskoj popraviti društvene neravnoteže u zemlji. Međutim, Makron je zaboravio na to koliko vremena je potrebno da prođe između reformi, rasta i socijalne pravde. Mnogi Francuzi ne žele da čekaju. Oni žele rezultate. Odmah.
„Žuti prsluci“
„Žuti prsluci“ nemaju lice, ali imaju harizmu. I oni su ujedinjeni u ljutnji. Oni žele revoluciju i žele više neto prihoda. Nije ih briga šta ovo može da znači ekonomski za svoju visoko zaduženu zemlju. Oni se suprotstavljaju samoproklamovanom revolucionaru na vrhu, njegovom oslanjanju na simbole, njegovu „čovek koji zna sve“ revolucionarnu racionalnost. Iako su argumenti predsedničkog kabineta tehnokratsko koherentni, „Žuti prsluci“ ih suočavaju sa brutalnom jednostavnošću: ako ukinete porez na bogatstvo, ali podignite cenu dizela za šest centi po litru, vi ste neprijatelj naroda.
Nakon minut i po njegovog obraćanja narodu prošlog ponedeljka, Makron je duboko udahnuo i obratio se onima koje je zaboravio: samohranim majkama, onima koji traže posao i onim odbačenima. Makron se založio da podigne minimalnu platu, uvede oslobađanje od poreza za prekovremeni rad i manje socijalne doprinose za penzionere. To je bio klasičan Makronov trenutak – empatija uparena sa tehnokratijom, simbolizam uparen sa činjenicama, harizma uparena sa racionalnošću. Može li ovaj pristup funkcionisati? Definitivno. Ali samo ako Makron može da povrati svoj autoritet.
Ono što predstavlja pretnju za francuskog predsednika je to što „Žuti prsluci“ sebe vide kao revolucionarnu silu. I to ih upravo čini opasnim uprkos njegovoj institucionalnoj moći. Makronov ostanak na funkciji neće biti dovoljan da bi se njegove reforme nastavile.
Ovo je posebno važno za Evropu, piše „Špigl“: slabiji francuski predsednik koji se nalazi u Jelisejskoj palati neće nikome pomoći. Dalje list navodi da „ako Makron padne, pašće i Evropa“ i da Berlin i ostale evropske države moraju da daju podršku francuskom predsedniku.
– Berlin mora da bude zainteresovan za jačanje Makrona, jer Makronov mirno nazadovanje šteti Nemačkoj. Ono bi francusku ekonomiju vratilo godinama unazad, ukoliko „revolucionarna moć“ u zemlji ne bi više bila na funkciji predsednika. Možda bi bilo korisno pamtiti ne samo Maksa Vebera već i Žozefa Sijesa, velikog teoretičara Francuske revolucije. Godine 1799. napisao je: „Autoritet dolazi odozgo, poverenje odozdo“. Ova formula i danas važi za Francusku, ali i za Evropu – zaključuje „Špigl“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com