Evropske države kojima je Iran dao rok od 60 dana da ispune svoje obaveze iz sporazuma i time zaštite njegov naftni i bankarski sektor od američkih sankcija, najverovatnije će samo deklarativno podržati Teheran. Zato će on realizovati svoju „pretnju“, na koju po potpisanom nuklearnom međunarodnom sporazumu ima pravo.
Preteća igra koju je pre godinu dana započeo Vašington, dobila je i svoj preteći nastavak.
Kada su uprkos protivljenju svih preostalih potpisnica međunarodnog nuklearnog sporazuma sa Iranom iz 2015. godine Sjedinjene Američke Države jednostrano odlučile da ga napuste i ponovo uvedu sankcije Iranu, verovatno nisu računale da bi Teheran mogao da se drzne i da uzvrati udarac.
Ili su baš na to računali američki jastrebovi, posebno Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, koji već 20 godina zagovara rat sa Iranom. Uostalom, bio je i jedan od arhitekata rata sa Irakom i zbog toga, uprkos posledicama, nikada nije zažalio.
Tek, Teheran je diplomatskom poštom otposlao pisma Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Kini i Rusiji, u kojima im je predočio da imaju dva meseca da ispune svoje obaveze preuzete međunarodnim sporazumom koji su zajedno potpisali, kako bi iranski naftni i bankarski sektor bio zaštićen od američkih sankcija ponovo uvedenih prošle godine.
U suprotnom, Iran će odustati od nekih svojih obaveza iz sporazuma. Tačnije, nastaviće sa razvijanjem nuklearnog programa, odnosno sa obogaćivanjem uranijuma i skladištenjem teške vode.
Koliko može da eskalira najnovija situacija koja je već protumačena kao ultimatum Irana, pre svega evropskim zemljama, pogotovo s obzirom na to da je američka administracija prethodno već preusmerila nosač aviona „Abraham Linkoln“ put Bliskog istoka u blizinu iranskih teritorijalnih voda?
Dobar poznavalac prilika u tom delu sveta, spoljnopolitički komentator Borislav Korkodelović smatra da će se odgovor zemalja EU svesti na deklarativnu političku i diplomatsku podršku Teheranu, zbog čega će on i krenuti u ograničeno obogaćivanje uranijuma i skladištenje teške vode. On napominje da se Teheran i posle istupanja Amerike iz sporazuma i vraćanja sankcija pridržavao svojih obaveza, ali da je zbog najnovijih pritisaka odlučio da podvuče crtu.
„Iran prema odredbama tog međunarodnog sporazuma, na osnovu kojeg je doneta i Rezolucija 2231 SB UN, ima pravo da nastavi sa svojim aktivnostima na razvoju nuklearnog programa, ako mu neka od strana-potpisnica uvede sankcije. Teheran je bio veoma strpljiv. Međutim, Trampova administracija, pored toga što je istupila iz sporazuma, uvela je niz drugih mera“, kaže Korkodelović za Sputnjik.
Amerikanci su nedavno uveli sankcije Iranskoj republikanskoj gardi, proteklih dana su ukinuli sve olakšice za uvoz iranske nafte određenom broju zemalja, napominje on i podseća na najnoviju vest o upućivanju nosača aviona u blizinu iranskih teritorijalnih voda.
Na pitanje kako će na ultimatum Irana odgovoriti potpisnice sporazuma, Korkodelović kaže da su zemlje EU, čijim je kompanijama SAD zapretila sankcijama za nastavak saradnje sa Iranom, potpuno bespomoćne i puki posmatrači.
„Bojim se da će se to svesti na deklarativnu političku i diplomatsku podršku, pre svega EU Teheranu i da će Iran krenuti u okviru onoga što iranski šef diplomatije Zarif kaže da su dozvoljeni koraci prema Rezoluciji 2231 UN i međunarodnog sporazuma i da će krenuti u ograničeno obogaćivanje uranijuma i skladištenje teške vode“, ističe Korkodelović.
On u prilog tome napominje da je šefica EU diplomatije Federika Mogerini ranije bila glasna u odbrani iranske pozicije, ali da se ovih dana ona ne čuje.
Korkodelović dodaje da to što je u ovakvom momentu šef iranske diplomatije Mohamad Džavad Zarif u Moskvi, veoma govori o snažnoj saradnji Moskve i Teherana.
Susret ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova i Zarifa to je i potvrdio, a Lavrov je izrazio očekivanje da će evropske potpisnice nuklearnog sporazuma sa Iranom iz 2015. ispuniti svoje obaveze.
Korkodelović ukazuje da je zbog sankcija kojima je gađan naftni sektor Irana, on danas u situaciji da proizvodi 1,2 barela nafte dnevno, umesto skoro četiri miliona barela, koliko je proizvodio po potpisivanju nuklearnog sporazuma i ukidanja sankcija. On napominje da Kina koja uvozi oko 50 odsto ukupnog izvoza iranske nafte, odlučno odbija pritiske SAD da prekine sa uvozom nafte iz Irana. Uprkos padu proizvodnje, zahvaljujući sada visokoj ceni nafte iznad 70 dolara za barel i dalje može da zaradi značajnih 30 milijardi dolara godišnje.
Sagovornik Sputnjika deli mišljenje analitičara koji smatraju da tržište nafte nije jedini razlog američkog ataka na Iran.
„Suština svega je da tim ogromnim pritiskom Tramp, osim želje da zauzme veći deo naftnog tržišta, natera Iran da ponovo sedne za pregovarački sto i znatno proširi teme za pregovore. Između ostalog i o raketnom naoružanju, i u svemu tome ima ogromnu podršku i podsticaj Izraela koji je arhineprijatelj Irana“, napominje Korkodelović.
Na pitanje da li je ratna pretnja kojom Amerika zvecka realna, sagovornik Sputnjika smatra da to još nije slučaj.
„Situacija se komplikuje sa ovim ultimatumom, jer će sada dodatno skočiti Bolton i američki državni sekretar Majk Pompeo, koji će reći: eto, Iran je nepopustljiv“, kaže Korkodelović, ali i dodaje da će verovatno, za razliku od Boltona koji 20 godina traži priliku za otpočinjanje rata sa Iranom, taj dokument u Vašingtonu razmatrati „hladne glave“. Kako smatra, Tramp u suštini ipak nije čovek rata.
On ne veruje da će se situacija izroditi u direktnu konfrontaciju Irana i SAD, tim pre što SAD ulazi u predizbornu predsedničku kampanju. A tada američki predsednici obično ne idu u ratove, zaključio je Korkodelović.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com