Govor Ronalda Laudera, predsednika Svetskog jevrejskog kongresa, povodom 75 godina od oslobođenja Aušvica, 27. januara 2020. godine:
„Kada sam pred pet godina stajao pred ovom kapijom boli, priznao sam da nisam jedan od preživelih. Ali sam zahvalan preživelima koji su danas još među nama. Ja nisam ni oslobodilac, ali odajem čast hrabrosti vojnika koji su spasili sve nas.
Ovde nisam samo kao Jevrejin. Za nas Jevreje ovo je mesto, ovo grozno mesto zvano Aušvic postalo neodvojivo od nas. Aušvic nalikuje ožiljku od užasne rane. On ne nestaje, bol ne prestaje nikada. I uvek se iznova pitam: da sam kojim slučajem rođen u Mađarskoj, zemlji mojih dedova, umesto u februaru 1944 u Njujorku, da li bih bio među živima?
Odgovor glasi: Ne.
Bio bih jedan od 438.000 mađarskih Jevreja koje su nacisti spalili u Aušvicu. Uveravam vas, gotovo svaki Jevrej sebi postavlja ovo pitanje.
Kada su na današnji dan pre 75 godina sovjetski vojnici ušli kroz ovu kapiju, nisu znali šta ih očekuje. Od onog dana ceo svet pokušava da se nosi s onim što su pronašli.
Svi se mi pitamo kako je kultivisana zemlja koja je svetu dala velike književnike i umetnike i naućna saznanja, mogla potonuti u dubokom gnevu, u zlu kao što je Aušvic.
Bojim se da Aušvic za nas ima više pitanja nego što ima odgovora.
Ali želim ipak ovde jasno reći: dok su Nemačka i Austrija činile, stvorile i sprovodile ovo neverovatno zlo, praktično je svaka evropska država pomagala nacistima u progonu jevrejskih građana. Previše je ljudi i previše je zemalja omogućilo Aušvic.
A kada su evropski Jevreji od sveta tražili pomoć, ceo ih je svet napustio.
Čak i moja vlastita zemlja Amerika, ovaj svetionik slobode, ugasila je svetlo Jevrejima kada im je bila najpotrebnija.
U julu 1933. su Sjedinjene Države organizovale konferenciju u Evianu na kojoj se raspravljalo o krizi jevrejskih izbeglica. Održano je mnogo lepih govora, ali Sjedinjene Države su prestale da prihvataju jevrejske izbeglice. Drugi učesnici konferencije su se tome pridružili. 32 države su bile prisutne, ali nijedna nije htela da pomogne očajnicima, osim male Dominikanske Republike. Hitler je sve to pomno pratio. Četiri meseca kasnije se dogodila Kristalna noć.
Svet opet nije reagovao.
Hitler je svet postepeno stavljao na ispit i svaki put je shvatio istinu: svet nije bio zainteresovan. Sada je znao da može početi da gradi fabrike smrti.
Evian je doveo do Aušvica. Kristalna noć je dovela do Aušvica. Globalni antisemitizam je doveo do Aušvica.
Srećom, bilo je i pristojnih ljudi u Evropi koji su postupili drugačije. Obični ljudi koji su reskirali vlastite živote i živote svojih voljenih kako bi spasili druge ljude. Ljude koje često nisu uopšte poznavali.
U Yad Vashemu u Jerusalimu možete pročitati 27.326 imena ovakvih uspravnih ljudi među narodima. Ne-jevreji koji su reskirali sve kako bi spasili jevrejski život. Nismo zaboravili ove časne muškarce i žene i nikada ih nećemo zaboraviti.
Pre pet godina, na 70-godišnjicu, ispunila me velika zabrinutost zbog neverovatnog porasta antisemitizma u Evropi. Danas svi znamo sve o napadima na Jevreje, o ubistvima. Klevete su sve brojnije, šire se i u mojoj zemlji.
Pred 75 godina kada je svet napokon ugledao slike plinskih komora, brda izmučenih tela, nijedna razumna osoba nije htela da ima nikakve veze s nacistima. Danas vidim ono što nisam nikada verovao da ću doživeti: otvoreno i neumorno širenje mržnje prema Jevrejima u svetu.
Godine 2020. čujemo one iste laži koje su nacisti tako uspešno koristili u svojoj propagandi: Jevreji imaju previše moći, Jevreji kontrolišu ekonomiju i medije.
Jevreji kontrolišu SVE. To ludilo nalazimo na Internetu, u medijima, čujemo ga čak i od demokratskih vlada. (Pozdravlja Soros!)
Nikada nećemo izbrisati antisemitizam. To je smrtonosni virus koji s nama živi više od 2000 godina. No, ne možemo skretati pogled i pretvarati se da sve to ne postoji. Tako su ljudi reagovali 1930. To je i dovelo do Aušvica.
Sećam se da sam jednom ovde šetao s bivšim zatvorenikom Elijem Vizelom. U jednom trenutku je zastao i rekao nešto nezaboravno, Eli je rekao:
„Suprotno od ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost.“ Ravnodušnost je omogućila Aušvic.
Danas je ovde zastupljeno 50 država. Znam da svaki od vas antisemitizam smatra zlom isto kao i ja. Ja znam da vi sami to ne možete zaustaviti. Ali svi vi možete glasno dići svoj glas protiv antisemitizma.
Ne možemo istoriju pisati iznova.
Ali danas možemo biti odlučniji.
Svi se možemo prisetiti hrabrih i uspravnih ljudi koji nisu skrenuli pogled. Svetski političari tu moraju igrati vodeću ulogu.
Same reči nisu dovoljne.
Treba doneti zakone, stroge, tvrde, delotvorne zakone kako bi se agitatori mogli zatvoriti.
Deca moraju učiti kuda vodi mržnja prema Jevrejima, svaka mržnja. Sve je to važno, šefovi država i vlada se mogu i na druge načine boriti protiv ove vekovne mržnje.
Pozivam države da ne podržavaju fiksaciju Ujedinjenih naroda na Izrael.
Tačno 3 godine, tri meseca i tri dana nakon oslobođenja Aušvica Jevreji su ostvarili svoj san i osnovali državu Izrael.
Jevrejima je bio potreban Izrael jer nijedna jedina država na svetu nije bila spremna da prihvati jevrejske izbeglice u njihovoj nevolji. Jevreji su napustili Aušvic, pobegli su iz Evrope, proterani su iz svake zemlje na Bliskom Istoku, i umesto da žive u izbegličkim logorima i pribegavaju teroru uspostavili su živu demokratiju u regiji u kojoj demokratije nema. Činili su jedno čudo za drugim, svaki dan, istovremeno braneći svaki dan svoje postojanje. To nije morala nijedna druga država na svetu. Zato Ujedinjene nacije osuđuju Izrael, kao što to čine mnogi novinari i neki političari.
Izrael se opet napada istim lažima koje se šire vekovima o Jevrejima.
Samo u proteklih 7 godina Ujedinjene nacije usvojile su 202 rezolucije kojima se osuđuju zemlje širom sveta. Od ovih 202 rezolucija, 163 su usmerene protiv Izraela, a samo 39 protiv drugih zemalja. Svi znamo da je to apsurd. UN ignoriše najgore diktature koje ubijaju milione vlastitih stanovnika. I potuno je jasno da ovaj anticionizam nije ništa drugo nego antisemitizam.
Svaka od ovih apsurdnih rezolucija koje ciljaju samo na Izrael, a ignorišu ostatak sveta, diskredituje Ujedninjene nacije i nanosi štetu ovoj instituciji. Jer UN je izgrađen na pepelu na kojem danas stojimo.
Ovde u Aušvicu smo okruženi brojkama –
75 godina..
1933…
1938..
6 miliona!
No, postoji još jedan brojka koja je jeziva.
1.500.000.
To je broj jevrejske dece, milion i po malih života izgubljenih u holokaustu. To toliko boli da o tome ne želimo ni razmišljati. Bol je prevelika.
Da je ovih milion i po dečjih života moglo živeti kao svako drugo dete na svetu danas bi bili u 70-im, 80-tim godinama. Toliko toga izgubljenog. Šta je tih milion i po sve moglo stvoriti za nas. Da li su to simfonije? Sjajna literatura? Tehnologije? Da li je revolucionarno medicinsko znanje izgubljeno s tim izgubljenim dušama? To nije bio samo jevrejski gubitak, to je bio svetski gubitak.
Postoji još jedan aspekt istorije Aušvica o kojem se nikada ne raspravlja. Kada su preživeli oslobođeni od nacističke more, oni nisu tražili osvetu. Izgubili su očeve, sestre i majke. Supruge i decu. Izgubili su previše. Ali ipak nijedan Nemac nije ubijen od Jevreja iz osvete. Nijedan!
Razmislite na trenutak. Nakon svega što se dogodilo preživeli Jevreji Evrope su izašli kroz ova vrata i sebi izgradili novi život, nove porodice, radili su i stvarali. Neki od njihovih unuka su danas s nama. Sramotno je da danas, 75 godina kasnije, moraju shvatiti da doživljavaju istu mržnju. To je sramotno i neprihvatljivo.
Sve te brojke – milion i po dece, 6 miliona ljudi – mi ih u osnovi ne možemo razumeti.
Za kraj želim da vam ispričam jednu poslednju priču. Došlo je do suđenja Eichmannu. Svedoci su pričali o svojim iskustvima u Aušvicu. Jedan je svedok upao u oči jer je govorio bez ikakvih emocija. Opisao je svoj dolazak u Aušvic zajedno sa ženom i malom ćerkom. Svi su morali da izađu iz vagona za stoku i stanu pred rampom za selekciju. Jedan je lekar odlučivao ko ide na posao, a ko u smrt.
U tom je trenutku svedok odvojen od svoje žene i kćeri. Njih dve su odvedene. „Bilo je toliko mnogo ljudi da sam ih izgubio iz vida.“ No, njegova je kći na sebi imala crveni kaputić koji je postajao sva manji i manji.
Na ove reči svedoka je mladi izraelski tužilac Gabriel Bach je ustao. Stajao je bez reči. Onda ga je sudija zamolio da nastavi. Ali on je samo stajao. Opet ga je sudija zamolio da nastavi. I opet je stajalo.. nem.
Godinama kasnije je Bach ispričao da su on i njegova žena, slučaj je tako hteo, upravo onoga dana svojoj trogodišnjoj kćeri kupili crveni kaputić. I dodao je kako mu se, kad god uđe u stadion, ili neki restoran u Jerusalimu ili kad god vidi neku devojčicu na ulici u crvenom kaputiću, stegne grlo i ne može da dođe do reči. Istina je to. I ja kad god vidim devojčicu u crvenom kaputiću pomislim na ovu priču. I ovo je ostavština Aušvica koja nikada neće nestati.
Na rastanku pozivam sve Jevreje i nejevreje: kada čujete nešto antisemitsko, kada čujete laži koje se šire o Jevrejima, kada se Jevreji napadaju na ulicama – nemojte ćutati. Ne budite ravnodušni. Svako od nas može da pokrene nešto dobro, nešto veliko. Ne činite vi to samo za Jevreje u svetu. To činite za svoju decu, za svoje unuke. To činite za sve devojčice u crvenim kaputićima.
Njihov pepeo leži na ovoj zemlji. Zajedno s više od milion izmučenih duša. Zovu nas u zaglušujućem zboru: Ne ćuti! Ne budi ravnodušan! Ne dopusti da se to ponovi!“
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com