Slom Islamske države (ID) u Iraku pogoršaće izbegličku krizu. To upozorenje, na prvi utisak paradoksalno, uputila je Turska, koja je između redova, kako je preneo Rojters, zatražila od SAD i Iraka da odlože ofanzivu na Mosul, poslednji irački grad koji kontroliše „kalifat”.
Opšti napad na Mosul će, prema poslednjim izjavama vlade u Bagdadu, kao i porukama iz Vašingtona, nakon dugih priprema napokon početi krajem ovog meseca. Očekuju se teške borbe, dok se nusefekta – novog talasa izbeglica koji će činiti verovatno i čitavih 1,5 miliona stanovnika Mosula i okoline – ne pribojava jedino Turska, nego i Ujedinjene nacije i međunarodne humanitarne organizacije. Razlog za njihov egzodus, osim borbi sa ID, mogao bi biti i strah domaćeg sunitskog stanovništva od šiitskih milicija, ako im na kraju, što je predmet velikih sporova unutar Iraka, bude dozvoljeno da sa vladinim snagama, koje su slabe i dosad su umnogome zavisile od podrške tih paravojnih formacija, učestvuju u prodoru u Mosul.
Bojazan Turske, u kojoj je oko tri miliona izbeglica, nije neopravdan. Unutar Iraka je, kako su iz UNHCR-a nedavno naveli za Al Džaziru, već oko tri miliona interno raseljenih osoba. Nedostaje čak 63 procenta novca neophodnog za njihova skloništa. Zbog budžeta opustošenog padom cena nafte, kao i zbog hronične političke krize, iračke vlasti su se još prošle godine pokazale nesposobnim da održe javne službe dovoljno funkcionalnim da podmire osnovne potrebe Iračana, čak i onih koji su još u svojim domovima i primaju plate. Sada bi vladi i međunarodnim telima na potpuno staranje moglo pasti još 1,5 miliona ljudi iz Mosula koji će za sve svoje potrebe zavisiti od njihove pomoći.
U takvim okolnostima, sasvim je zamislivo da se taj izbeglički talas prelije van granica Iraka. Turska je tu logičan izbor, jer su ostali susedi Iraka ili manje-više zatvoreni za izbeglice ili već njima preopterećeni. Tako će za žitelje Mosula, s obzirom na ono što ih čeka u domovini, poželjno verovatno postati i boravište u državi koju predsednik Redžep Tajip Erdogan još drži u vanrednom stanju nakon pokušaja puča 15. jula. Osim toga, još i vodi rat protiv Radničke partije Kurdistana i traga za ćelijama ID nastojeći da predupredi nove bombaške napade te terorističke grupe.
Nad izglednim dolaskom dodatnog mnoštva izbeglica u Tursku ima razloga da se zamisli i Evropa. Ovog meseca bi trebalo da Evropska unija odluči da li će ukinuti vize građanima Turske, što Ankara traži kao uslov da bi ostala pri dogovoru s Briselom o zadržavanju izbeglica na svojoj teritoriji. I EU, međutim, ima svoje uslove – za obaranje viznog režima traži da Turska poništi svoj antiteroristički zakon, koji, prema mišljenju Evropljana, omogućava i progon političkih protivnika. Turske vlasti su taj zahtev izričito odbile. Već zbog toga sporazum može pasti, kao i zbog nezadovoljstva Erdogana navodnom sporošću kojom EU prebacuje obećane tri milijarde evra za pomoć Turskoj u zbrinjavanju izbeglica.
Opšti napad na Mosul će, prema poslednjim izjavama vlade u Bagdadu, kao i porukama iz Vašingtona, nakon dugih priprema napokon početi krajem ovog meseca
Dok Turska želi da izbeglice zadrži u Iraku, EU traži način da migrante iz Avganistana vrati u njihovu domovinu. Repatrijacija izbeglica kojima je odbijen azil veoma je složena i spora, sudeći po iskustvu Nemačke, koja je primila najviše migranata, njih oko milion. Sada nemačko ministarstvo spoljnih poslova, javio je Rojters pozivajući se na izvor iz te institucije, planira da isplatu 1,7 milijardi evra pomoći Avganistanu, koji je i pre aktuelne izbegličke krize bio u vrhu na listi zemalja čiji žitelji traže utočište van njenih granica, uslovi time da vlasti u Kabulu prihvate da prime svoje državljane koji nisu uspeli da dobiju trajno pravo boravka u Nemačkoj.
Kao što Irak već puca po šavovima, pa mu je najmanje potrebno još 1,5 miliona interno raseljenih iz Mosula, pitanje je i kako bi se Avganistan snašao ako bi Nemačka i EU uopšte počele da mu masovno vraćaju državljane kojima je odbijen izbeglički status – a na tome će se svakako sve žustrije raditi jer Avganistanci su svrstani u kategoriju ekonomskih migranata, koji se azilu ne mogu nadati. Problem Kabula je što trenutno kontroliše tek oko 65 procenata zemlje, dok ostalo drže ili ugrožavaju talibani, koji su upravo u velikom naletu u tri provincije.
Takođe, avganistanska vlada je toliko siromašna da bi njen budžet bio gotovo prazan bez redovnih stranih donacija. Interno raseljenih na teritoriji Avganistana je, prema podacima UN, oko milion. Još oko 500.000 Avganistanaca se očekuje da će ove zime preći u domovinu iz Pakistana. Tamo su se mnogi od njih i decenijama skrivali od ratova koji se u nizu vode kod kuće. Ali, usled novog pogoršanja odnosa između dva suseda, pakistanske vlasti ih, kako oni tvrde, maltretiraju i prisiljavaju na odlazak. UN su upozorile i na taj egzodus i, izvestio je pre nekoliko dana „Gardijan”, hitno zatražile 66 miliona dolara da to pola miliona Avganistanaca ne bi tokom zime, verovatno surove kakve već obično jesu u planinama između Pakistana i Avganistana, umirali od gladi, bolesti i iscrpljenosti.
Ni ideja koja se odnedavno sve češće čuje iz Evrope da se migranti zadrže, odnosno vrate u severnu Afriku, nije srećnija od zamisli da se drže u Iraku i transportuju natrag u Avganistan. Upotrebiti za tu namenu Libiju, kao što je predlagala Mađarska, nije izvodljivo zbog paklenog građanskog rata u toj zemlji. Sjajno rešenje nisu ni Tunis i Egipat, jer obe te zemlje, naročito ova druga, pate od ekonomske i političke krize. Egipat je i izložen sukobima s islamistima, kakvi bi svakog časa mogli zadesiti i Tunis s obzirom na to koliko se njegovih državljana pridružilo „kalifatu”.
Prostor gde bi izbeglice bile i bezbedne i dobro zbrinute teško je naći. Ali, Turska i EU sve manje su spremne da se primaju te odgovornosti.
Autor: Vladimir Vukasović, Politika
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com