Dok su se u ponedeljak Vladimir Putin i Donald Tramp sastajali u Helsinkiju, u Pekingu su se sastali lideri Kine i Evropske unije. Samit u Pekingu nije bio samo u senci samita u Helsinkiju, nego, mnogo ozbiljnije, u senci pretećeg globalnog trgovinskog rata koji bi, procenjuje Brukings institut, svet mogao da gurne u novu veliku depresiju.
U Pekingu su se čuli pozivi na unapređivanje strateškog partnerstva između Kine i Evropske unije. Predsednik Kine Si Đinping pozvao je Evropsku uniju da „zajedno brane multilateralizam i sistem slobodne trgovine zasnovan na pravilima“ — drugim rečima, pozvao je na zajedničku borbu protiv carina koje Sjedinjene Države jednostrano uvode i jednima i drugima — međutim, jasnog evropskog odgovora još nema iako je Donald Tramp, veče uoči dva samita, Evropsku uniju ponovo nazvao „neprijateljem“ koji ekonomski izrabljuje Ameriku.
O čemu se jesu a o čemu nisu u Pekingu dogovorili lideri Kine i Evropske unije? Mogu li Kina i Evropska unija da postanu „bedem globalne trgovine“, što je mogućnost o kojoj su za Rojters govorile neimenovane evropske diplomate? Čime Amerika preti Kini, i kakav odgovor na te pretnje najavljuje Kina?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali bivši šef naše diplomatije Živadin Jovanović i advokat i nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović.
Na prethodna dva samita Kine i Evropske unije, 2016. i 2017. godine, nije bilo dovoljno konsenzusa među njima pa su samiti okončani bez zajedničkog saopštenja. Ovog puta, zajedničko saopštenje nije izostalo, štaviše, sadrži 44 tačke uz još 16 tačaka u aneksu o klimatskim promenama.
„Raste interes Kine i Evropske unije za unapređenje njihovih ukupnih odnosa, uključujući i ekonomske, političke, trgovinske, investicione…“, komentariše Živadin Jovanović.
„To jeste u njihovom strateškom interesu, jer su Kina i EU jedna drugoj među prva dva najvažnija trgovinska partnera, s obimom razmene koji se meri stotinama milijardi dolara godišnje. A drugi razlog približavanja je trgovinski rat Amerike s Kinom na jednoj, i Evropskom unijom na drugoj strani“, navodi Jovanović, i ukazuje da se „pojačani interes EU za saradnju s Kinom osetio i na nedavnom samitu 1+16 u Sofiji (Kina i 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope, među njima i Srbija), na kome su se prvi put pojavili i predstavnici Nemačke i Francuske“.
U zajedničkom saopštenju posle samita u Pekingu, osim što su potvrdili spremnost na produbljivanje svog „sveobuhvatnog strateškog partnerstva“, lideri Kine i EU istakli su i zajedničku posvećenost multilateralizmu i slobodnoj trgovini, nuklearnom sporazumu s Iranom, Pariskom klimatskom sporazumu, potvrdili su stav o Jerusalimu, odnosno izraelsko-palestinskom pitanju… Sve se ovo može shvatiti i kao implicitna kritika na račun Sjedinjenih Američkih Država.
„Kina i EU jesu jedna drugoj ekonomski konkurenti, ali politika Vašingtona otvara pitanje strateškog opredeljenja — da li si na strani pravila Svetske trgovinske organizacije ili protekcionizma, da li si na stanovištu poštovanja međunarodnih ugovora, ili ne?“, objašnjava Branko Pavlović. „U tom smislu, EU zapravo i nema izbora nego da sa Kinom razgovara kao da sa njom čini osovinu. Ovo su krupni, prelomni događaji za čitav svet, a ovakav samit Kine i EU predstavlja potvrdu uspostavljanja potpuno novih odnosa“.
„EU je dugo imala ulogu potrčka u američkoj strategiji, ali je Trampov unilateralizam, njegova politika ’Amerika na prvom mestu‘, primorava da takvu svoju poziciju preispita, tako da sada Kina i EU nastoje da ojačaju svoju poziciju u odnosu na ovakvu američku politiku“, napominje Živadin Jovanović.
Ipak, EU (još) nije spremna da ode isuviše daleko u konfrontaciji s Amerikom. Uoči pekinškog samita, naime, Kina je uputila poziv Evropskoj uniji da se zajednički suprotstave jednostranim potezima koje povlači Amerika, pored ostalog, i postupkom koji bi pokrenule pred Svetskom trgovinskom organizacijom. Pozivajući se na pet neimenovanih evropskih zvaničnika, agencija „Rojters“ otkrila je da je EU taj predlog odbila, najavljujući da će zbog toga u saopštenju sa samita samo biti potvrđena obostrana posvećenost slobodnoj svetskoj trgovini i multilateralizmu. Tako je i bilo. A opet, Rojters takođe citira evropske zvaničnike koji kažu i da američki postupci „otvaraju mogućnost da EU i Kina postanu bastion globalne trgovine“.
„Niko u Evropi nije spreman da započne trgovinski rat sa Amerikom, a zajedničko podnošenje tužbe pred STO sa Kinom predstavljalo bi ozbiljno bacanje rukavice u lice Americi. EU to nije htela da uradi“, kaže Branko Pavlović, koji međutim ukazuje i da je, zajedničkom odbranom slobodne trgovine u saopštenju sa samita, EU ipak „nevoljno morala da stane na stranu Kine“, pre svega zbog interesa Nemačke, čijih se 40 odsto BDP-a zasniva na izvozu te joj je zato suprotstavljanje protekcionističkim merama od ogromne važnosti.
Otuda, navodi Živadin Jovanović, „trend je neminovan, a on upućuje na dalje produbljivanje odnosa Evropske unije i Kine“. „S tim u vezi, upadljivo je i na ovom samitu bilo kinesko nastojanje da oslobodi Evropsku uniju straha od Kine, a i EU je pokazala spremnost da svoju podozrivost i rezerve prema Kini potisne u drugi plan. O tome govori i izražena namera da dođe do sinergije između evropskog programa unapređenja infrastrukture i kineskog projekta ’Jedan pojas, jedan put‘“.
Branko Pavlović ukazuje i na to da „EU ne može da gradi tako dobre odnose sa Kinom a da istovremeno zadrži sankcije prema Rusiji“. „Ulaskom u trgovinski rat s Amerikom, uz sankcije prema Rusiji, EU neizbežno samu sebe dovodi u slabiji položaj… Nasuprot tome, saradnja EU i Kine, uz neuporedivo viši nivo odnosa Rusije i Kine, potpuno obesmišljava pokušaje nekakve izolacije Rusije“.
S druge strane Atlantika, Donald Tramp je u petak pripretio uvođenjem američkih carina na kinesku robu u vrednosti od 500 milijardi dolara, što je praktično celokupna vrednost kineskog izvoza u Ameriku 2017. godine.
Ovo je obračun koji Amerika ne može da dobije, objašnjava Branko Pavlović: „S jedne strane, Kina je jako brzo, u roku od samo godinu dana, prepolovila udeo izvoza u svom BDP-u, s 40 na oko 20 odsto, zahvaljujući svom ogromnom unutrašnjem tržištu. S druge strane, izvoz u Ameriku čini tek 19 odsto ukupnog kineskog izvoza… Kada se sve uzme u obzir, to znači da maksimalni efekat američkih mera može da bude oko 1 odsto kineskog BDP-a. A to ne može da uzdrma Kinu jer je stabilnost kineskog društva daleko veća nego u Americi, što znači i da je mogućnost da Kina pobedi u ovom trgovinskom ratu neuporedivo veća“.
Ovakvo uverenje, po svoj prilici, vlada i u Pekingu. Kineski „Pipls dejli“ u redakcijskom komentaru navodi: „Kina neće načiniti neprincipijelne koncesije američkom trgovinskom hegemonizmu… Kina jasno razume da će pobeda u trgovinskom ratu naterati Ameriku da shvati da trgovinsko siledžijstvo ne može da prođe“.
Zaključuje Živadin Jovanović: „Nije pitanje koliko će daleko Kina ići u trgovinskom ratu s Amerikom, nego koliko daleko sama Amerika može da ode u tom ratu… Istovremeno, Amerika gubi iz vida da će ovakvo njeno ponašanje ugroziti ono najvažnije, američki dolar — sredstvo kojim ona pokriva sve svoje gubitke i greške — tako što će Kinu, Evropsku uniju i Rusiju uputiti na vandolarske transakcije“.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com