Napetost u odnosima Italije i Francuske nastala je kao posledica dolaska na vlast nove Vlade u Rimu, koja je unekoliko izmenila suštinske aspekte italijanske spoljne politike u smeru koji je suprotan interesima Francuske.
Takav odnos snaga je ojačao premijer Đuzepe Konte na sastanku G7 u Kanadi, kada se Italija priključila Donaldu Trampu podržavši predlog o mogućnosti da Rusija ponovo postane članica u okviru „osmorke“.
Takav pristup Rima je rešio nekoliko problema. Kao prvo, Konte je podržavši Trampa stavio do znanja da nedavne italijanske inicijative, koje idu u prilog Moskvi, ne samo da ne podrivaju savez sa NATO-om, već i olakšavaju američkom predsedniku dijalog sa Rusima, uprkos jakoj opoziciji njegovih unutrašnjih protivnika.
Kao drugo, takvim pristupom Italija je na neki način stala na put pokušajima zbližavanja Emanuela Makrona sa Trampom, što je on pokušavao prošle godine na Dan proslave pada Bastilje i Nacionalnog dana Francuske. Zato se sada može reći da se odnos snaga promenio, čemu ide u prilog i činjenica da tokom priprema za sastanak Putin-Tramp, koji je predviđen za 16. jul, američki savetnik za Nacionalnu bezbednost Džon Bolton neće boraviti u Parizu, već u poseti Rimu, gde će se sastati sa premijerom, ministrom odbrane i ministrom unutrašnjih poslova.
Fotografije uglavnom namrgođenog američkog diplomate, koji se sada smeši svom italijanskom kolegi, svedoče o simpatijama između nove italijanske Vlade i Bele kuće. To što je Konte dobio poziv da 30. jula poseti Vašington, svedoči o sasvim novoj klimi prema Rimu na uštrb Pariza. U slučaju da sastanak Putin-Tramp dobro prođe, možda će Italija dobiti zeleno svetlo da sledeći put stavi veto kada se bude glasalo o produžetku sankcija Rusiji.
Jelisejska palata je, čini se, postala svesna potencijalnih posledica koraka Italije: kraj medenog meseca na relaciji Pariz-Vašington i početak jake veze između Italije i Amerike. To bi možda moglo da dovede i do drugačijeg odnosa snaga i drugačije uloge Rima u Sredozemlju. Takođe, moguće je aktivno učešće SAD u zaštiti nekih sektora ekonomije Apenina.
Odatle i ta emotivna reakcija i namera Makrona da odustane od zahteva prema Italiji da ozbiljnije kontroliše migracione tokove i procese repatrijacije takozvanih ekonomskih migranata. Uz to se Jelisejska palata trudila čak i da destabilizuje unutrašnju političku situaciju u Italiji. Mogli su da se zaustave tek na retorici, ali nisu. Makron je otišao korak dalje i čak se tajno susreo sa Konteom u Rimu i zvanično se susreo sa papom. Reklo bi se da francuski predsednik pokušava da koristi progresivni katolicizam u službi Pariza, oslonivši se na odnose koji postoje između premijera Italije i Vatikana, kako bi posvađali političke snage koje ga podržavaju i „pripitomili“ Italiju!
Ali čini se da rezultati koje je dobio Makron svojom kontraofanzivom nisu zadovoljili očekivanja Francuske. Pariz je pokušao da protumači sporazum postignut u Briselu u svoju korist, iako postignuti kompromis zaista deluje dvosmisleno i ima mnogo nejasnoća. Ako govorimo o međunarodnim posledicama, one se mogu osetiti kako u Evropi, tako i u Libiji, ali i u čitavom pojasu Sahela. Uz podršku SAD, kako bi se zaštitila od migracionih tokova, Italija može da pokuša da uđe u „francusko dvorište“ na teritoriji Afrike, kao što je bio slučaj tokom rata u Alžiru. Ovo je za Pariz crvena linija i zato je nervoza Makrona potpuno razumljiva.
Komentar za Sputnjik Đermano Dotorija, profesora strateških studija sa Međunarodnog univerziteta humanitarnih nauka Gvido Karli.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com