Ako je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov u pravu kada kaže da Vašington koristi dolar kao sredstvo za kažnjavanje neposlušnih država, znači li to da je ostatak sveta osuđen na večiti strah od kazne i na poslušnost Americi, budući da je skoro dve trećine svetskih deviznih rezervi, i 85 odsto trgovine, izraženo u dolarima?
Ili se pak globalnoj dominaciji dolara nazire kraj jer, kako nedavno reče predsednik Rusije Vladimir Putin, „čitav svet može da vidi da je monopol dolara nesiguran i opasan za mnoge“?
„Moramo postepeno, jednom za svagda, da okončamo monopol dolara prelaskom na korišćenje lokalnih valuta“, poručuje ovih dana i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, nadovezujući se tako na poziv još jednog važnog američkog NATO saveznika — Nemačke — na izgradnju sistema finansijskih transakcija koji će biti nezavistan od Sjedinjenih Američkih Država.
I zaista, Rusija i Kina, Kina i Japan, Iran i Irak i niz drugih zemalja prelaze na trgovinu u sopstvenim valutama umesto u američkim dolarima, a zemlje BRIKS-a, predvođene Rusijom, Kinom i Indijom, uvećavaju udeo zlata u svojim rezervama dok, istovremeno, oprezno umanjuju udeo dolara, odnosno američkih vrednosnih papira.
U kolikoj je meri globalna moć Sjedinjenih Država zasnovana, upravo, na dolaru? Zbog čega svet i dalje pristaje na američki dolar iako se sve više, pa i efikasnije, protivi američkoj politici? Ima li izlaza iz začaranog kruga zavisnosti od ovog američkog oruđa za pritisak?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima govorili advokat i ekonomski komentator Branko Pavlović i politikolog Aleksandar Pavić.
„Uopšte nema spora oko toga da Amerika koristi dolar kao sredstvo pritiska“, konstatuje Branko Pavlović, i objašnjava: „Budući da se svetska trgovina uglavnom obavlja putem dolara, to praktično znači da sve poslovne banke u svetu imaju potrebu za dolarom. A dolar se kreira u američkim Federalnim rezervama (FED), i FED može da odluči da tržište ne snabdeva potrebnim količinama dolara. Druga mogućnost ucene je putem manipulacija kursom valute targetirane zemlje u odnosu na dolar, u vidu podizanja njegove vrednosti kako bi se otežalo servisiranje dugova te zemlje. Ovakva pozicija je od izuzetnog značaja za ukupnu dominaciju Amerike. To jeste izuzetno maligno i opasno, ali iz ove pozicije nije lako izaći, jer SAD nju nisu izgradile u kratkom roku već su je gradile tokom 70, a možda i svih sto godina, i ne može se iz toga izaći za manje od nekoliko decenija“.
„Postoji onaj čuveni Rotšildov citat — dajte mi da kontrolišem valutu neke zemlje, i vojska više nije bitna“, podseća Aleksandar Pavić. „Zato su posle Hladnog rata, kada je uspostavljen unipolarni sistem, gde god su izvršene smene režima, odmah uspostavljene ’nezavisne‘ centralne banke, nezavisne od države i naroda u kojoj se nalaze. Poslednji takav primer je Libija, u kojoj su uspostavili centralnu banku dok je još trajao rat i Gadafi još bio živ. A zašto? Zato što su sve te centralne banke vezane za Banku za međunarodna poravnanja u Bazelu, centralnu banku centralnih banaka kako je opisuju, preko koje se zapravo vrši kontrola širom sveta“.
Američkoj snazi, dodaje Pavlović, „doprinosi još šezdesetak država širom sveta koje ’dobrovoljno‘ vezuju svoju valutu za kretanje kursa dolara. A tome treba dodati i ukupnu svetsku zaduženost denominovanu u dolarima, zbog čega nijedan poverilac nema interesa da obezvredi dolar jer bi time obezvredio i sopstvena potraživanja. Isto važi i u slučaju deviznih rezervi u kojima je dolar dominantna valuta, tako da zapravo nikome nije u interesu da krene u otvorenu borbu za brzo odbacivanje dolara“.
Uprkos svemu ovome, javni pozivi na eliminisanje dolarskog monopola u poslednjih nekoliko godina mnogo su glasniji i učestaliji nego što su bili ikada ranije.
„U tom pravcu se definitivno ide“, ocenjuje Aleksandar Pavić, „o čemu svedoči i to što vodeće zemlje BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju polako prave alternativne mehanizme, nezavisne platne sisteme, i što kupuju zlato u ogromnim količinama. One se, očigledno, spremaju za otklon od dolara, ali to ne smeju da učine naglo jer bi time pucali u sopstvenu nogu — Kina, na primer, ima oko 2,5 hiljada milijardi dolara u svojim deviznim rezervama, koje ne sme preko noći da obezvredi“.
Upravo iz tih razloga, kaže Branko Pavlović, „svet se nalazi u začaranom krugu zavisnosti od dolara, iz koga ima izlaza ali samo u dugom roku, uz postepeno jačanje alternativnih sistema“. „Sada se nalazimo tek u pionirskim danima eliminacije dolara. Prelazak na trgovinu u lokalnim valutama jeste dobar početni korak, ali je zasad ograničenog obima zato što su dolari i dalje svima potrebni za trgovinu sa trećim zemljama“, dodaje on.
„Značajan korak preduzeli su i Kinezi, koji su na berzi u Šangaju počeli da kupuju naftu za juane sa zlatnom podlogom, a Kina je sada najveći kupac nafte u svetu. Oni žele da u jednom trenutku primoraju najveće svetske izvoznike nafte da je prodaju za juane. A to je način da se smanji udeo dolara u svetskoj trgovini, i jasno je da Kina tome i teži“, napominje Aleksandar Pavić i zaključuje: „Uslovi za pronalaženje alternative dolaru lagano se stiču, a uzrok tome je sama Amerika, koja svoju poziciju zloupotrebljava pravom epidemijom sankcijama, naročito otkako je na njenom čelu Donald Tramp. To ne može da se trpi doveka“.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com