Neki borci sa Balkana, koji su u Siriji i Iraku ratovali na strani takozvane Islamske države (ID), rešili su da napuste Bliski istok i vrate se svojim kućama, razočarani brutalnošću, bedom i ugnjetavanjem te terorističke organizacije, piše BIRN.
Razočaranje u ID navelo je Alberta Berišu sa Kosova da po povratku iz Sirije osnuje nevladinu organizaciju koja pomaže bivšim borcima da se ponovo uključe u društvo i otrgnu se od radikalne ideologije koja ih je odvela na strana ratišta, navodi se u izveštaju, koji prenosi nezavisni informativni portal Freš Pres (Fresh Pres s).
Kaže i da je razlog zbog koga je otišao u Siriju to što je bio razočaran u društvo na Kosovu i što je hteo da pomogne svojoj muslimanskoj braći u borbi protiv diktatora.
„Država nikad nije shvatila da nama nije bio cilj da budemo teroristi“, rekao je Beriša za BIRN, aludirajući na oko 300 Kosovara za koje se veruje da su poslednjih godina učestvovali u ratovima na Bliskom istoku.
Kako Beriša kaže, svako je imao svoju priču i ciljeve, „ali jedna važna stvar o onima koji su se vratili jeste da njihov povratak znači da su razočarani onim što su videli“.
Beriša, koji nije tipičan džihadista, završio je političke nauke na Univerzitetu u Prištini i master studije na Univerzitetu u Tirani, a kaže da je u Siriji bio od 6. do 20. oktobra 2013. kako bi pomogao sirijskoj opoziciji u borbi protiv snaga predsednika Bašara al Asada – ali tvrdi da on sam nikada nije ratovao. Po dolasku u Siriju, Beriša je tražio da se pridruži grupama u kojima se govorio albanski jezik „da bi izbegao jezičke barijere“, a onda su ga odveli kod Lavdrima Mudžaherija, zapovednika ID koji je komandovao albanskim borcima.
„Kunem se Bogom da nikada pre toga nisam čuo za njega i da ga nikada pre toga nisam video“, rekao je Beriša na suđenju u Prištini.
Pošto je od ID bilo gotovo nemoguće pobeći, Beriša navodi da je pomoću Fejsbuka kontaktirao prijatelja s Kosova kako bi mu pomogao da se vrati kući.
„Onda mi je poslao SMS u kome kaže da je jedan moj rođak bolestan i da moram da se vratim kući, a ja sam to iskoristio kao opravdanje da se vratim na Kosovo“, rekao je Beriša na sudu.
Sud na Kosovu ga je zbog terorizma osudio na tri i po godine. Njegov slučaj je trenutno na apelaciji, a Beriša odluku čeka na slobodi.
„Za mene su najteže stvari bile društvene predrasude, sumnje i konstantni pritisci od svih institucija – njihova tendencija da ispune svoje političke ili institucionalne agende kroz nas“, kaže Beriša kome je, dodaje, još teže pala stigmatizacija nakon što je pušten iz pritvora.
Njegova NVO, INSTID, bori se protiv verskog ekstremizma na Kosovu i ima za cilj da deradikalizuje ljude koji su se vratili s bliskoistočnih ratišta.
„Pošto znam da su većina njih žrtve, mislio sam da njihovo dalje viktimiziranje nije rešenje, i da bi ih to još više radikaliziralo“, objašnjava Beriša, koji želi da takvi ljudi ponovo postanu korisni u društvu i ostanu na slobodi jer bi, zaključuje, u suprotnom postojala mogućost za veću radikalizaciju i čak za radikalizaciju drugih u zatvoru.
Nazad na Balkan iz Sirije vratio se još jedan džihadista sa ovih prostora – Hilmi, koji ima državljanstvo BiH i Crne Gore, a tu odluku, takođe razočaran onim što je tamo video, doneo je 16 meseci nakon što je iz BiH otišao u kalifat ID u Siriji.
U Siriju je otišao verujući u idealan život u potpunom verskom okruženju, ali je ubrzo uvideo da – tamo nema ničega jer, kako kaže za BIRN, „tamo nemaš struje, nemaš knjigu, nemaš internet, ništa“.
„Imao sam kod sebe 400 evra koji su brzo potrošeni na hranu i osnovne potrepštine. Prijavio sam se u mekteb (ured) za bolesne gde sam dobijao 50 dolara mesečno. Moja supruga je pomagala starijim ženama pa su joj one nekad davale skromnu nadoknadu. A ja sam ludeo sve vreme i gledao kako da spasim porodicu i pobegnem odatle“, priseća se Hilmi.
U Siriji je, kaže, sreo mnogo ljudi s Balkana, ali, pokazujući fotografije svoje porodice i prijatelja, napominje da neki od njih nisu nikada uspeli da pobegnu iz Sirije.
„Došlo je puno naših ljudi, Bosanaca najviše, bilo ih je iz Srbije, iz Crne Gore. Ali bilo je svakakvih. Bilo je pravih vernika i dobrih ljudi, ali i kriminalaca koji su bežali od zakona. Gledao sam neke kako snimaju video-klipove, poziraju s oružjem“, priča Hilmi.
Kada je ovaj vernik čuo da je ID napravila kalifat, bio je odlučan da ode i vidi da je li život tamo zaista u skladu sa šerijatskim principima, a destinacija mu je bila provincija Alepo, gde je već živeo njegov prijatelj iz Podgorice.
On ga je uverio da u kalifatu ništa ne nedostaje, da su borbe daleko od mesta gde oni žive i da Hilmi i njegova porodica tamo mogu biti njegovi gosti, pa je Hilmi čak planirao da se za stalno preseli u Siriju. Ali, kada je tamo stigao februara 2015. godine, sacekale su ga loše vesti: njegov prijatelj je poginuo u borbama kod Kobanija, a ID je uvela vanredno stanje, oduzela pasoše svim strancima i obavestila ih da ne mogu napustiti kalifat jer je „savršeno društvo već stiglo“.
Jedan Bošnjak koji je takođe živeo u kalifatu garantovao je za Hilmija i njegovu porodicu, pa su prebačeni u kuću zajedno s još nekim izbeglicama iz Kobanija, a nekoliko meseci kasnije Hilmi je dobio ruinirano imanje na periferiji grada Al-Baba gde je sa porodicom živeo više od godinu dana.
Kako su se napadi intenzivirali, tako se i situacija u gradu brzo promenila – ulice su bile prazne, zgrade uništene, a mnogo ljudi je poginulo i, kako Hilmi kaže, postaneš „jednostavno bespomoćan“.
Kada je shvatio da je razočaran kalifatom, pokušao je da pobegne preko Turske, gde je uhapšen nakon čega je proveo dva i po meseca u pritvoru, a nakon toga se vratio kući u BiH, gde je ubrzo bio uhapšen zbog optužbi za terorizam.
Međutim, za razliku od Hilmija koji tvrdi da je u Siriju otišao da ispoveda veru i živi u umerenom kalifatu, mnogi sa Balkana su na Bliski istok otišli zbog novca, a s bogatim iskustvom stečenim u ratovima 1990-ih, postali su vredno oruđe u redovima islamističkih snaga.
„Neka oni drugima pricaju o Bogu i hurijama (device s kojima pravednici uživaju u raju). Ja znam da meni Bog nikada neće reći da ubijem drugo živo biće zbog njega“, rekao je za BIRN Fisnik, borac iz Makedonije.
On kaže da ga zanima novac i da već ima iskustva iz ratova u bivšoj Jugoslaviji i oružanih pljački po Zapadu.
Fisnik je živeo u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Turskoj i Nemačkoj, što mu je pomoglo da stupi u kontakt s onima koji šalju ljude na bliskoistocna ratišta, a kaže da se „naši ljudi po džamijama u Evropi lako povezuju i znaju ko je kakav i za šta može poslužiti“.
U leto 2014. Fisnik se pridružio Al Nusri zajedno s prijateljima s Balkana i Kavkaza koji su živeli u Nemačkoj i Austriji i tvrdi da mu je obećano 2.000 dolara mesečno, plus ono što mu dopuste da uzme na terenu nakon borbi. Ističe da je brutalnost koju je viđao u Siriji daleko ekstremnija od svega što je video tokom ratova na Balkanu.
„Gledao sam posle druge bitke kako Ašadovim zarobljenim vojnicima kidaju glave. Bilo je grozno u početku jer to nisam gledao ni u Jugoslaviji. Posle se navikneš i na to“, kaže Fisnik.
Posle dva meseca u Al Nusri, Fisniku je lokalni zapovednik rekao da će se on i njegova jedinica pridružiti Islamskoj državi. Nakon skoro tri meseca ratovanja pod zastavom ID, Fisnikov zapovednik je nestao, a novi nadređeni su od njega zahtevali da ubija civile, na šta on nije bio spreman.
Ipak, da bi uopšte mogao da napusti ID i vrati se kući, morao je da ubije petoro „špijuna“ među kojima su bile i dve žene, jer je, kaže, „alternativa bila da njegova glava završi na trgu umesto njihovih“.
Beriša, Hilmi i Fisnik samo su neki od stotina ljudi koji su se, razočarani u ID, vratili u zemlje regiona nakon što su neko vreme proveli u ratnim zonama Sirije i Iraka.
Iako mnogi povratnici tvrde da u Siriju nisu odlazili da bi ratovali, države regiona ih tretiraju kao teroriste i to na osnovu nekoliko zakona koji su usvojeni 2015, pa su mnogi povratnici završili na sudu, a sada uveravaju ostale muslimane da ne prave njihove greške odlazeći na ratišta.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com