Bivši glavni prevodilac i bliski saradnik Moamera Gadafija Moftah Misuri u intervjuu za Sputnjik govori o faktorima koji su možda mogli da utiču na okretanje leđa Sarkozija pokojnom libijskom predsedniku, kao i o tome da li je NATO gađao civilne ciljeve tokom vojne operacije u Libiji.
Zašto je pukovnik Gadafi rešio da podrži Sarkozija? Neki tvrde da je on tako odlučio jer mu je Sarkozi obećao da će sa spiskova Interpola skinuti imena bliskih Gadafijevih saradnika. Drugi pak govore da je Sarkozi navodno obećao da će se potruditi da ukine sankcije Libiji…
— Znate, Libija se uvek koncentrisala na razvoj Afrike. Libija je imala projekte za razvoj afričkog kontinenta, kao što je na primer bilo lansiranje prvog afričkog satelita KAF, uvođenje zajedničke valute dinara na severu Afrike ili formiranje zajedničke afričke vojske. Bilo je tu još različitih projekata i planiranih investicija.
Osim toga, pukovnik Gadafi je izašao iz projekta saveza država Mediterana koji je razvijao Sarkozi, jer bivši francuski predsednik insistirao na uključivanju Izraela, a Gadafi se sa druge strane zalagao za uključivanje Egipta i Grčke. Sarkozi je sa velikim entuzijazmom razvijao i podržavao taj projekat, ali Gadafi je iz tog saveza izašao zbog Izraela.
Kao treće, kada je tokom posete Parizu, na poziv francuskog predsednika, bio potpisan veliki broj sporazuma, Sarkozi je na konferenciji za novinare izjavio da je prijateljstvo ojačano brojnim milionskim ugovorima. Međutim, u realnosti Libija nije baš efikasno ispunjavala preuzete obaveze i možda se Sarkozi uvredio, imajući u vidu da je on Francuze konstantno ubeđivao da su odnosi sa Libijom čvrsti i dobri u svim sferama.
Međutim, iskreno govoreći, ja ne znam kakve je zapravo porive imao pokojni Gadafi, a ne bih voleo da dajem neke lične ocene.
Kako onda, posle svega rečenog, možete da objasnite činjenicu da je Sarkozi okrenuo leđa pukovniku Gadafiju i postao jedan od inicijatora vojne operacije 2011. godine?
— Zapravo ne znam. Možda se razlog krije upravo u nekoj od pomenutih činjenica poput recimo težnje da se uvede zajednička valuta ili nešto drugo. Takođe, trebalo bi pomenuti i učešće jedne francuske kompanije koja se bavi eksploatacijom i preradom gasa. Postojao je čuveni blok 66 u Libiji, inače najbogatiji prirodnim gasom, i ugovori potpisani između dve države su predviđali da se nijedna treća strana neći uključivati u te poslove. Ali nakon što je Katar kupio deo kompanije „Total“, Libija je anulirala prethodni sporazum. Možda je, dakle, i ovo jedan od razloga. Zaista ima tu mnogo toga i ne mogu reći koji je od faktora presudno delovao na Sarkozija.
Ali ono što se mora reći je da je Gadafi sve vreme zapravo očekivao da će Sarkozi promeniti svoj stav.
Bili ste u Libiji kada su počeli oružani sukobi?
— Da. I dalje živim u Libiji.
Priča se da mnogi događaji nisu stigli do šire javnosti 2011. godine. Na primer, 1. jula 2011. godine se u Tripoliju održavala velika akcija u znak podrške Gadafiju, ali međunarodni mediji o tome nisu pisali, svetska javnost to ne zna.
— Ne samo jedna akcija, već nekoliko. To su bile takozvane milionske manifestacije u Tripoliju. Drugim rečima, rat protiv Gadafija je imao i svoju medijsku komponentu.
Prema rečima očevidaca, a i u nekim medijima se može naći podatak da su NATO avioni bombardovali vojne objekte, iako se zapravo radilo o civilnim ciljevima…
— Svojevremeno je i libijska televizija o tome govorila, prikazivani su kadrovi sa lica mesta. Da, nekoliko civilnih objekata je bilo bombardovano i to se može svrstati pod „kolateralnu štetu“, iako se NATO dva ili tri puta čak i izvinio za svoju grešku. „Međunarodna zajednica“, odnosno ko god to bio, napala je Libiju i kompromitovala mandat međunarodnih institucija koji je regulisan rezolucijama i osnivačkim dokumentima. U ovom slučaju je vrlo konkretna rezolucija predviđala ograničenu zonu letenja, odnosno libijski vojni vazduhoplov u letu ili onaj koji tek poleće, mogao je biti oboren u bilo kojem trenutku. Ali NATO je obarao apsolutno sva vazduhoplovna sredstva, čak i one letelice koje nisu bila pomenute u rezoluciji.
To znači i civilne letelice?
— Da, ponekad i civilne letelice, na primer u Tripoliju. Nešto od toga je prikazivala i naša televizija.
Govorili ste da je pukovnik bio veoma velikodušan i da je pomagao mnogim državama i stranama, ne samo Sarkoziju, već su recimo i brojne francuske partije dobijale libijsku pomoć…
— Ako, na primer, obratimo pažnju na budžet Ministarstva spoljnih poslova Francuske, videćemo da se radi o dve milijarde sedamsto miliona evra, ne računajući tu osamsto miliona evra koji se izdvajaju za bilateralnu i mulilateralnu pomoć i prijateljstvo Francuske i njenih satelita.
Dakle, to što je radio Gadafi ili što radi francuski diplomatski resor nije uobičajena praksa samo u Libiji ili u Francuskoj, već u mnogim državama sveta i smatra se oblikom političke pomoći. Gadafi je pokazivao velikodušnost i prema latinoameričkim, azijskim, arapskim i evropskim državama. To je bila politička, odnosno ekonomsko- finansijska pomoć.
Da li znate da li je Gadafi pomagao i nekim drugim evropskim državama ili drugim francuskim partijama?
— Da, na tu temu sam dosta slušao kada sam radio u Ženevi u Stalnom predstavništvu Libije pri Odeljenju UN za Evropu. Osim toga, poznat je primer kojeg se sećam, a gledao sam i na francuskoj televiziji o tome kako je jedan francuski socijalista bio uhapšen zbog prihvatanja mita. Tada je bilo rečeno da je Libija podržavala Socijalističku partiju. To je doduše bilo u medijima, ja tada nisam radio za pukovnika, već sam bio obični diplomata u Ženevi.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com