Gospodine Tramp, ne vucite lava za rep, zbog toga biste mogli da zažalite, poručio je iranski predsednik Hasan Rohani svom američkom kolegi. Usledio je Trampov odgovor: „Nikada, ali nikada ne preti ponovo, ili ćeš pretrpeti posledice kakve je malo ko kroz istoriju pretrpeo“. Rat rečima je započeo. Da li će se pretvoriti i u „majku svih ratova“?
Otkako se 8. maja Amerika jednostrano povukla iz nuklearnog sporazuma s Iranom, tenzije ne prestaju da rastu. Zvanični Vašington otvoreno najavljuje podršku svima koji će se boriti protiv, kako kaže američki državni sekretar Majk Pompeo, „mafijaškog režima“ u Teheranu, a istovremeno mu preti i „najtežim sankcijama u istoriji“. Na te pretnje Teheran uzvraća sopstvenim i u takvoj atmosferi narastajućih tenzija čeka se 4. novembar, kada će čitav svet morati da prestane s kupovinom iranske nafte ili će se suočiti s američkim sankcijama.
Da li će izbiti „majka svih ratova“, ili pak „majka svekolikog mira“, kako je nepoželjni, odnosno poželjni scenario razvoja odnosa Vašingtona i Teherana nazvao iranski predsednik Rohani? Da li će rat rečima i uvredama dovesti do smirivanja situacije, kao što je to bilo u slučaju Severne Koreje, ili do dalje eskalacije, budući da je regionalna dinamika odnosa na Bliskom istoku drugačija od one na Dalekom istoku? Kakvu bi ulogu mogla da odigra Rusija?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima razgovarali publicista i istoričar Nemanja Starović i profesor međunarodnih odnosa dr Srđan Perišić.
„Još uvek verujem da se nalazimo daleko od izbijanja rata koji bi podrazumevao direktnu invaziju Irana, uz učešće najmanje milion vojnika Amerike i njenih saveznika, koliko se predviđa da bi za to bilo potrebno“, ocenjuje Nemanja Starović. „Pred nama je period rata bez rata, koji ujedno znači i mir bez mira. A to znači da je sasvim sigurno da će se tenzije na relaciji Vašington—Teheran pojačavati — pre svega u vidu ekonomskog i političkog pritiska na Iran, u cilju unutrašnje destabilizacije i obaranja režima — ali da još neće doći i do otvorenog sukoba“.
Razmatrajući ovih dana mogući ratni scenario, „Hafington post“ podseća na „Milenijumski izazov“, simulaciju rata s Iranom koju je američka vojska sprovela još 2002. godine, kada je procenjeno da bi „rezultati bili poražavajući za Ameriku“ zbog hiljada potencijalnih američkih žrtava. Ukazuje se i da Iran, prema procenama, ima najveću zalihu balističkih raketa u regionu, a američkih meta je na pretek…
„Takav rat bio bi drugi Vijetnam za Sjedinjene Američke Države. Zato i mislim da se, u prvom koraku, neće opredeliti za rat s Iranom“, kaže Srđan Perišić, ističući da su se „Arapi pokazali kao slabi u svim ratovima koje su vodili u 20. veku, ali to nije slučaj i sa Iranom“.
Zbog toga Sputnjikov sagovornik ukazuje na mogućnost da umesto direktnog vojnog napada, protiv Irana budu upotrebljeni ostaci Al Kaide i DAEŠ-a, po modelu koji je već viđen u Siriji.
„Iran je zaista tvrd orah“, saglasan je Nemanja Starović, „Vojna intervencija u toj zemlji zaista ne bi ličila na Avganistan i Irak, već i zato što je Iran zemlja od preko 80 miliona ljudi, sa milionskom i tehnološki naprednom armijom. Ipak, kada dođe do eskalacije, ma koliko da se želi da ona bude ograničena, događaji u nekom momentu mogu da se otrgnu kontroli i da ne postoji način da se oni zaustave. Naime, politički i ekonomski pritisci na Iran mogli bi da izazovu reakciju Teherana u vidu onoga što je već i najavljeno, a to je sprečavanje ostalih država Persijskog zaliva da izvoze svoju naftu blokadom Ormuskog tesnaca. To bi sasvim sigurno izazvalo američku intervenciju koja bi geografski teško mogla da se ograniči samo na Ormuski tesnac i to bi nas onda odvelo u scenario opšteg sukoba, koji bi sasvim sigurno imao katastrofalne posledice.“
Umesto ovakvog scenarija, predviđa dalje Starović, „Amerika će pokušati da destabilizuje režim u Teheranu koristeći njegove iranske protivnike — poput pristalica svrgnutog šaha i pripadnika organizacije Mudžahedin e Kalk — ali podrška koju oni imaju u samom Iranu je izuzetno mala. Zbog toga će nastojati da poseju seme razdora unutar samog Irana, igrajući na političke podele koje postoje unutar tamošnjeg sistema.
S tim u vezi, postoje procene koje govore i da se radi na organizaciji vojnog udara, pre svega preko rukovodstva redovne armije koje je nezadovoljno svojom podređenošću Revolucionarnoj gardi. Američki napadi, ipak, izazivaju unutrašnju koheziju u Iranu, jer svako prepoznavanje uticaja Amerike na bilo kakav opozicioni pokret po pravilu samo dovodi do njegovog kraha.
Upravo zbog toga, Srđan Perišić kaže da je uveren da „Amerikanci više ne mogu da suzbiju Iran, ni vojnim, ni ekonomskim, ni političkim sredstvima“, i ukazuje: „Sve i ako Amerikanci nateraju Evropu da se pridruži sankcijama, Iran i dalje ima s kim da sarađuje, tu su Rusija, Kina, Indija… Iranci su već, posle nedavnog susreta u Moskvi, zvanično saopštili da od Rusije mogu da očekuju investicije u visini od 50 milijardi dolara, a i Kina je najavila da će preuzeti poslove iz kojih će izaći francuski ’Total‘. Time se Iranu daje prostor da diše i u okviru američkih sankcija“.
U toj se nemoći Amerike, da nametne svoju volju, i krije možda i najvažniji aspekt tekuće krize, a to je opadanje američke i istovremeni uspon moći Rusije.
„Rusija je postala ključna velika sila na Bliskom istoku, kojoj se sada svi obraćaju, od izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, preko Turske, Iraka i Saudijske Arabije, sve do Huta u Jemenu“, ističe Srđan Perišić. „Rusija je uspela u onome što SAD nikada nisu, postala je balanser čiju pomoć svi traže, a to znači i da će ubuduće i sâm Vašington morati da vodi računa o poziciji Rusije. O ovoj suštinskoj promeni ponajbolje svedoči primer Netanjahua koji, uprkos bliskom savezništvu s Amerikom, odlazi u Rusiju, baš zato što vidi da SAD više nisu jedine na svetu kojima mogu da se obrate“.
Sličnog je stava i Nemanja Starović: „Rusija je već postala glavni akter na Bliskom istoku, a to ne bi bilo moguće da nije ušla u vojnu intervenciju u Siriji u septembru 2015. godine, kada je svojim globalnim takmacima pokazala da nije samo regionalna sila, kako su pokušavali sa nipodaštavanjem da je tretiraju. Ona je pokazala da ima sposobnosti da svoju moć projektuje daleko van svojih granica i Moskva je sada adresa na koju svi sa Bliskog istoka odlaze u potrazi za rešenjima“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com