Nemačka je danas izgubila Helmuta Kola, političara “stare garde“, oca nemačkog jedinstva posle pada Berlinskog zida i moćnog sagovornika mnogih tadašnjih lidera, od Ronalda Regana i Džordža Buša starijeg, Fransoa Miterana, Margaret Tačer do Mihaila Gorbačova, kome je on jednom, dok su uveče, na iznenađenje zaljubljenih parova, šetali parkom u bivšem glavnom gradu, Bonu, rekao da je nemačko ujedinjenje sigurno, kao što Rajna sigurno teče ka moru, a Gorbačov mu tada nije protivurečio.
Kol, rođen 1930. godine u pitomom Ludvigshafenu koji je sa 17 godina postao član Hrišćansko-demokratske unije (CDU) na čijem čelu je sada Merkelova, bio je za Nemce, kako su ga zvali, i “kancelar-superlativa“.
U srcima Nemaca ostaće upamćen kao “kancelar – ujedinitelj“ i državnik hrišćanških vrednosti i političkog vizionarstva, a u sećanju građana bivše Jugoslavije kao šef nemačke vlade koja je prerano i pre drugih evropskih zemalja priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske.
Kol, “kancelar-rekorder“’ sa šesnaestogodišnjom vladavinom od 1982. do 1998. godine i “politički otac“ aktuelnog šefa nemačke vlade Angele Merkel, jedan je od najčešće pominjanih nemačkih kancelara na prostorima bivše Jugoslavije. I dok su mu Slovenci i Hrvati iskazivali zahvalnost, dotle su neki nemački intelektualci govorili da će istorija jednog dana, ipak, postaviti pitanje o odgovornosti Kolove vlade zbog preranog priznanja za sukobe u Bosni i nastavak raspada Jugoslavije.
Kolovi savremenici, međutim, to negiraju, tvrdeći da se Nemačka pridržavala evropskih odluka, a priče o preuranjenom priznanju pripisuju nemačkoj levici, koja je, kažu, osećala povezanost sa Jugoslavijom.
Pre odluke o priznanju, Nemačka se odlučno zauzimala za opstanak Jugoslavije, kažu Kolovi savremenici i ukazuju da je, 1991. godine, kada je postalo jasno da Slobodan Milošević želi “veliku Srbiju“, na predlog Francuske osnovna Badinterova komisija, a zatim je Savet ministara EU, najavio da EU mora da pokrene proces priznavanja, ako se u roku od dva meseca ne pronađe mirno rešenje.
Taj rok istekao je početkom decembra 1991. godine, a Nemačka je na sednici vlade 19. decembra 1991. godine, poslednjoj u toj godini, odlučila da će priznati Sloveniju i Hrvatsku 15. januara 1992. godine, podsećali su Kolovi saradnici, naglašavajući da se Kol time pridržavao zajedničke evropske odluke.
On je svakako bio političar ogromnog iskustva iz “zlatnih“, ali i loših vremena i državnik koji je region bivše Jugoslavije uvek smatrao važnim.
Za Kola se kaže da je imao pravu meru i znao da pusti probleme malo da “odstoje“, pre nego što “nestanu“, a kada je reč o nemačkom ujedinjenju, najznačajenijem događaju novije evropske političke istorije, tu je Kolov osećaj za nemački nacionalni interes i način realizacije, neosporan. Sam Kol u sećanjima na te dane govorio je da “oseća zahvalnost i radost što je uopšte mogao to da doživi i u tome učestvuje“ i što je, “a to se često zaboravlja, sve postignuto bez prolivanja krvi“.
U svojoj CDU, Kol je imao kritičare, ali i one koji su ga “kovali u zvezde“, a među onima koji su ga voleli, bili su, kažu analitičari, i Rusi, nemačkog porekla.
Kolov pad započeo je 1998. godine u aferi o donacijama njegove CDU, u kojoj Kolova krivica nije dokazana, a Merkelova, koja je važila za njegovu “političku ćerku“, prva se tada od njega, kažu savremenici, hladnokrvno distancirala.
Sam Kol je, međutim, govorio da on nikada nije imao interes za obračun, a mediji pišu da je između Merkelove i njega “put utaban“. Nedavno je, međutim, u jednoj spornoj knjizi bivši Kolov biograf novinar Heribert Švan, napisao da je Kol rekao kako Merkelova nema pojma i kako nije znala pravilno ni da se služi nožem i viljuškom, a tu se našlo i da je o Gorbačovu govorio kao o propalom predsedniku, a o bivšem nemačkom šefu države Kristijanu Vulfu, kao o nuli i izdajniku.
Osim finansijske afere u CDU, Kolovom padu doprineo je i – evro.
Kada su 2. maja 1998. godine šefovi država i vlada EU, među njima i Kol, doneli odluku o uvođenju evra, njemu je, izgleda, bilo jasno da je delovao protiv volje jednog širokog sloja Nemaca, privuknutih na “nemačku marku“ i da ga to može koštati biračkih glasova.Nekoliko meseci kasnije, u septembru iste godine, Kol je izgubio savezne izbore od bivšeg kancelara Gerharda Šredera.
U vreme evro – i dužničke krize, stizale su kritike na Kolov račun i to od njegovih demohrišćana koji su govorili da su njemu rokovi, izgleda, bili važniji od stabilnosti.
Za njegove političke odluke govorilo se da počivaju na fundamentu vrednosti, obeleženih onim što je preživeo – ratom, ali i uspehom, odgovornošću, obnovom i pomirenjem, socijalnim kategorijama.
Kolova “politička domovina“ bila je CDU- partija, kako se kaže, slobode, nemačkog jedinstva i evropske integracije, a on se, u tradiciji prvog prvog posreatnog kancelara Konrada Adenauera, u spoljnoj politici zalagao za dalje povezivanje Nemačke sa zapadom, a prijateljstvo sa Amerikom smatrao delom nemačkog državnog rezona.
Kada je, međutim, reč o unutrašnjoj politici, recimo o odnosu prema strancima u Nemačkoj, Kol je pre par godina, kada je već bio daleko od politike, izazvao reakciju Turaka, ali i rođenog sina, kada se saznalo da je u Bonu 1982. godine, u razgovoru sa Tačerovom rekao da se Turci ne integrišu dobro i da u naredne četiri godine želi da prepolovi njihov broj u Nemačkoj.
Kolov sin, Peter, privrednik oženjen Turkinjom, kritikovao je svoga oca zbog izjava od pre više decenija i rekao da i CDU mora prihvatiti aktuelnu realnost da je Turska jedna od najvažnijih nemačkih partnera za budućnost, a i njegov drugi sin, Vilhelm, imao je obračune sa ocem. Kolova žena Hanelore Kol, izvršila je 2001. godine samoubistvo, pošto je bolovala od retke bolesti- alergije na svetlost i bila prisiljena da živi u mraku.
Kol je privukao pažnju Nemaca, kada se pre nekoliko godina oženio tridesetak i više godina mlađom Majke Rihter-neupućeni su se tada čudili, a upućeni tvrdili da drugačije nije ni moglo biti i da bi za starog konzervativca, kakav je bio Kol, svaka druga opcija, osim časne ženidbe, bila neprihvatljiva.
Kolova ženidba izazvala je, izgleda, nesuglasice u porodici i sinovi, sudeći prema medijima, nisu puno držali do maćehe o kojoj se pisalo kao o čuvarki Kolovih misli i ženi koja govori umesto njega i sklanja s puta sve one koji pokušavaju da mu se približe, a čak se postavljalo i pitanje da li je starac-Kol zatvorenik sopstvene supruge, čija je borba za njegovu političku zaostavštinu već poznata.
Kol je poslednjih godina jedva mogao da govori, tako da su mediji pisali o tragediji slučaja da je čovek, koji je rečima kovao istoriju, praktično ostao nem.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com