Izbeglička kriza koja ne jenjava, terorizam koji ozbiljno preti da ugrozi temelje evropskog i svetskog mira i izbori koji slede u dve ključne zemlje EU – Francuskoj i Nemačkoj – i konačan izlazak Velike Britanije iz Unije glavni su izazovi zbog kojih mnogi Evropljani sa zebnjom gledaju na 2017. godinu.
Pre dve godine kada su izbeglice sa Bliskog istoka i kopnom počele da stižu u Evropu, stanovnici kontinenta još uvek su sanjali san o jedinstvenom savezu otpornom na sve potrese, ali danas taj san je u velikoj meri raspršen.
„Oni koji misle da je došlo vreme da se dekonstruiše, da se rasparča Evropa, da se podelimo po nacionalnim linijama, potpuno greše. Nećemo postojati kao pojedinacne nacije bez EU“, upozorio je tokom godine predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker.
Uz rat u Siriji koji i dalje nije završen, jedan od najvećih izazova za Evropu jeste mogućnost novog velikog izbegličkog talasa, koliko zbog nemogućnosti da se svim tim ljudima pomogne, ali pođednako i zbog toga što je sama Evropa podeljena vrlo oštro po tome kakav odgovor treba da bude.
I dok Mađarska i Austrija zahtevaju da se spreči talas migranata, podizanjem zidova i ograda, uz Češku i neke druge države koje nisu spremne da taj teret podele ravnomerno sa drugima, Nemačka koja je najviše izbeglica primila do sada i sama se, posle napada u Berlinu, suočava sa pitanjem – da li je politika otvorenih vrata kancelarke Merkel bila opravdana.
Sporazum sa Turskom o izbeglicama je na klimavim nogama i svi su svesni da, ukoliko on propadne, situacija može da postane mnogo gora.
Izbegličko pitanje umnogome će odlučiti i kako će izgledati rukovodeće strukture u Francuskoj i Nemačkoj.
U Francuskoj se u aprilu održavaju predsednički a u junu parlamentarni izbori. Među kandidatima za predsednika i republikanski desničarski kandidat Fransoa Fijon, bivši premijer, socijalista Manuel Vals i Marin le Pen lider Nacionalnog fronta, stranke krajnje desnice.
Prema aktuelnim anketama najviše izgleda za pobedu ima Fijon, dok je na drugom mestu Le Penova, pri čemu su, kako ocenjuju mediji, oboje kontroverzni kandidati.
Fijon je bio premijer u vreme kada je predsednik države bio Nikola Sarkozi, zalaže se za izbalansirani budžet, smanjenje poreza i fiskalna ograničenja. Prema francsukim standardima i za Fijona se smatra da je prilično radikalan.
Le Penova je populista, evroskeptik i antimigrantski nastrojena. Iako se ne očekuje pobeda Nacionalnog fronta, Francuska bi mogla da dobije populističku vladu. Prvi krug predsedničkih izbora je krajem aprila, a drugi u maju.
S druge strane, iako je nemačka kancelarka Angela Merkel izgubila dosta na popularnosti zbog politike otvorenih vrata prema izbeglicama, koalicija CDU/CSU i SPD sada trenutno uživa podršku 44,5 odsto građana.
Nakon napada u Berlinu, na političku budućnost Merkelove će politika prema izbeglicama imati veliki uticaj, a treba uzeti u obzir i jačanje levičarske Alternative za Nemačku, AfD.
Da li će izborni rezultati u tim zemljama pokrenuti neke nove izlaske iz Unije i da li će Nemačka ostati jedini lider glavna su pitanja za analitičare ali i donosioce odluka u Briselu.
Kako ocenjuje CNN, više od populizma, Evropskoj uniji preti rastuća „šizma“ u nemacko-francuskoj osovini, a zbog različitog pravca u kojem se kreću Pariz i Berlin, svaka strateška dugoročna vizija za EU skoro da je nemoguća.
Francuska se okreće sebi, ostavljajući Nemačku samu na čelu EU – što je još teži zadatak zbog činjenice da Britanci odlaze.
U Nemačkoj se očekuje pobeda Angele Merkel za četvrti kancelarski mandat, kada će dospeti pod pritisak ne samo domaćih birača, već i međunarodne zajednice, da je „poslednja braniteljka“ umerene liberalne demokratije i globalizacije.
Nemačka će se naći na poziciji koju nikad nije želela – da pokuša sama da vodi Evropu, a izazovi su brojni, ocenjuje CNN u analizi.
Parlamentarni izbori očekuju i Holandiju u martu, pri čemu neke ankete pokazuju da Partija za slobodu desničarskog, evroskeptičnog gerta Vildersa mogla da osvoji 34 od 150 mesta u parlamentu.
Ukoliko njegova stranka osvoji najveći broj mesta, biće veoma teško formirati vladu od manjih stranaka, tako da bi Holandija mogla da se suoči sa nestabilnošću posle izbora.
Posle neuspelog referenduma o ustavnim promenama u Italiji i ostavke premijera Matea Rencija, i premda u zemlji nisu predviđeni redovni parlamentarni izbori u 2017. godini, mogućnost vanrednih izbora se ne može isključiti.
U međuvremenu, treba očekivati da Velika Britanija u martu aktivira član 50. Lisabonskog sporazuma i pokrene poroces izlaska iz EU, što će takođe doneti određene promene.
Pre svega toga na dužnost 45. predsednika SAD u januaru će stupiti Donald Tramp, nakon čega će tek postati jasnije kako će izgledati partnerstvo EU i SAD, i saradnja sa NATO.
Uz nerešenu krizu u Ukrajini, finansijsku krizu u Grčkoj, zategnute odnose sa Rusijom i sankcije, strah pojedinih država-članica da bi Rusija mogla da ih napadne, pitanje da li Evropa paralano sa NATO treba da ima i svoje sopstvene snage – jasno je da su bezbrižni dani EU daleka prošlost.
Ne treba zaboraviti ni rastuću nejednakost, sve veći jaz izmedu bogatih i siromašnih, ali i sve veće smanjivanje srednjeg sloja u gotovo svim evropskim zemljama.
Neizvesnost, uz mogućnost najrazličitijih ishoda – jedino je izvesno što 2017. čeka.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com