Dosad sam obrađivao komplikovane tematike, pa bi možda bilo lepo da se pozabavim i jednom jednostavnijom temom. Izraelsko-palestinski konflikt. Znam šta ćete reći: „Ali, Borise, to je najkompleksniji konflikt na svetu!“ Verovali ili ne — nije. I sad ću u nekoliko minuta da vam objasnim sve što treba da znate. Počećemo sa razbijanjem prvog mita.
Religijski aspekt arapsko-izraelskog sukoba.
Zaboravite na religijski aspekt sad odmah. Ovo nema veze sa verskim podelama, ovo je priča o teritoriji. Krajem 19. veka je teritorija današnjeg Izraela ili Palestine bila pod kontrolom Osmanskog carstva, i tamo je živelo 87 odsto muslimana, 10 odsto hrišćana i 3 odsto Jevreja, dok su u samom Jerusalimu ove tri grupe bile otprilike izjednačene po broju stanovnika. Dakle, bez obzira na to što su bili različitih veroispovesti, ljudi su tamo živeli u miru. A onda…
Arapi okreću novi list — ili spremaju drugu kaznu
„Ne, ne, ne još. Dakle, krajem 19. veka, bez obzira na to što su bili različitih veroispovesti, ljudi su tamo živeli u miru. A to se ne bi moglo reći i za Evropu u to vreme, gde je buktao antisemitizam, odnosno mržnja prema Jevrejima, koja je kulminirala aferom Drajfus, kada je Francuska optužila oficira Drajfusa za izdaju samo zato što je Jevrejin.“
Iako nedužan, Drajfus dolazi pred vojni sud, koji ga na temelju izmišljenih dokaza proglašava krivim. Slučaj izaziva proteste na kojima se skandira „Smrt Jevrejima!“
Tada su mnogi jevrejski intelektualci, pre svega Teodor Hercl, pokrenuli ideju o državi za Jevreje, što je dovelo do formiranja tzv. cionističkog pokreta. Tu je važno napomenuti da je većina jevrejskih cionista bila sekularna, odnosno oni su Izrael zamišljali kao državu gde će Jevreji moći mirno da žive, a ne kao jevrejsku državu. Ali onda…
Ne, polako! Evo gde su se stvari iskomplikovale. U jeku Prvog svetskog rata, 1917. su Britanci, u želji da pridobiju podršku Jevreja, doneli Balforovu deklaraciju, kojom Jevrejima obećavaju stvaranje njihovog „nacionalnog doma“ u Palestini. A to je mnogo zanimljivo obećanje, s obzirom na to da je 1917. Palestina još bila deo Osmanskog carstva, koje u tom trenutku još nije izgubilo rat. Ispostavlja se da su Britanci bili majstori obećavanja svega i svačega svima koji su im potrebni. Godinu dana ranije su Britanci tajno obećali Francuzima da će sa njima da podele arapske teritorije, tako da Britanci zadrže Palestinu, a godinu dana pre toga su Britanci obećali vladaru Meke Šarifu Huseinu arapsku državu koja bi uključivala i Palestinu ako Šarif povede pobunu protiv Osmanlija, što je Šarif i učinio. Dakle, Britanci su Palestinu obećali i Arapima i cionistima i sebi. Savršen koktel za…
Ne, čak ni tu još nije počela prava frka. Posle Prvog svetskog rata, Britanci su kolonizovali Palestinu koristeći taktiku „zavadi, pa vladaj“ da bi kontrolisali tamošnje muslimane, hrišćane i Jevreje, s tim da su dozvoljavali priliv jevrejskih migranata. Između 1920. i 1939. čak 320.000 Jevreja se doselilo u Palestinu, te se njihov udeo u stanovništvu popeo na skoro 30 odsto, a istovremeno je palestinski arapski nacionalizam bio u porastu. Posle Drugog svetskog rata, Britanija je prepustila palestinsko pitanje novoformiranim Ujedinjenim nacijama. Novembra 1947. su Ujedinjene nacije izglasale podelu Palestine na palestinsku državu i jevrejsku državu — Izrael. Ogorčene ovim ishodom, okolne arapske države su već 1948. godine napale Izrael u želji da cela Palestina bude arapska.
Izrael ne samo da je preživeo, već je i proširio svoju teritoriju.
Ali i veliki broj Palestinaca je proteran. Dva komada teritorije koje Izrael nije kontrolisao su bili Gaza, koju je kontrolisao Egipat, i Zapadna obala, koju je kontrolisao Jordan. Zapadna obala se tako zove zato što je to teritorija zapadno od reke Jordan. I nije se mnogo toga menjalo sve do 1967. kada je pod pretnjom rata Izrael za samo šest dana preuzeo kontrolu nad Gazom, Zapadnom obalom, Golanskom visoravni i čitavim Sinajskim poluostrvom. Nakon što je Egipat potpisao mirovni sporazum sa Izraelom, Izrael je Sinaj vratio Egiptu, ali je nastavio sa okupacijom palestinskih teritorija. Bez obzira na razne palestinske pokrete otpora, od Palestinske oslobodilačke organizacije pod rukovodstvom Jasera Arafata do Hamasa, koji danas defakto kontroliše Gazu, Izrael je opstao i još uvek kontroliše veći deo palestinskih teritorija. Bilo je terorističkih napada sa palestinske strane, bilo je i prekomerne upotrebe sile sa izraelske strane. Možda ste za ovakve priče čuli na vestima. Hamas ispaljuje raketu na Izrael iz Gaze.
Izrael napada Gazu.
Ali danas je fokus ovog konflikta nešto drugo.
„Har Homar je jedno od 136 naselja, čiju je izgradnju odobrila izraelska vlada na okupiranoj Zapadnoj obali i u istočnom Jerusalimu.“
Da, mnoge međunarodne organizacije osuđuju Izrael zbog izgradnje novih naselja na okupiranoj teritoriji. Izgrađen je i zid između velikog dela palestinskih i izraelskih teritorija. A onda je ovo dodatno udaljilo Izraelce i Palestince od mirovnih pregovora.
„Sjedinjene Američke Države priznaju Jerusalim kao glavni grad Izraela.“
Palestinci se osećaju uskraćeni za svoju državu i žive pod vojnom okupacijom — to je tačno. Izraelci žele svoju državu na koju su im Ujedinjene nacije dale pravo, a moraju i da zaštite tu državu od otvorenih i aktivnih pretnji svojih suseda — to je takođe tačno. Srž problema leži u tome da ni jedna ni druga strana ne vide nikakav legitimitet u željama one druge strane. To je u suštini to. A zašto bi nas to trebalo da interesuje? Pa mislim da bismo mi na Balkanu, pored našeg bogatog iskustva u međusobnom ratovanju, mogli da se učimo i na greškama Izraelaca i Palestinaca. Saslušajmo uvek drugu stranu, ne moramo uvek oko svega da se složimo, ali možemo makar za početak jedni druge da razumemo.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com