Amerika gubi trgovinski rat sa Kinom i jasno je da je ona ta koja je morala da popusti i da, makar privremeno, odustane od tarifa koje je namerila da počne da praktikuje 1. januara.
Dovoljno je naređati najsvežije konkretne podatke, pa videti kako iznenadni dogovor Amerike i Kine tokom upravo završenog Samita G20 u Argentini o zamrzavanju trgovinskog rata i nije bio baš naročito iznenađujući.
Američki predsednik Donald Tramp i kineski lider Si Đinping dogovorili su se da se odloži povećanje tarifnih stopa na kineski uvoz robe u vrednosti od 200 milijardi dolara, sa 10 na 25 posto, što je trebalo da startuje 1. januara. Ostavljen je rok od 90 dana za pregovore koji bi doneli rešenje poznatog problema, a Peking je pristao da uveze znatnu količinu američkih poljoprivrednih, energetskih, industrijskih i ostalih proizvoda.
Otkud u ovom trenutku tako krupan dogovor dve najjače ekonomske svetske sile o konfliktu koji se, nesumnjivo, odražava i na globalnu ekonomiju? Jedan od odgovora sigurno leži i u najnovijim pokazateljima koji ukazuju da SAD gube u tom trgovinskom konfliktu koji su same započele početkom godine, upravo u nameri da ojačaju svoju privredu i smanje trgovinski deficit sa Kinom.
Tako je prema podacima za devet meseci ove godine deficit SAD u trgovini sa Kinom iznosio 225,79 milijardi dolara, dok je u istom periodu prošle godine bio 196 milijardi. Da američkim mukama tu nije kraj, jasno je i zbog činjenice da će rekordna žetva u SAD ovog leta doneti praktično samo glavobolju tamošnjim farmerima, jer neće imati gde da je plasiraju. Polovina proizvodnje američke soje, 46 odsto pšenice i 21 odsto kukuruza se, naime, uzgaja za izvoz, a većina je išla u Kinu.
Na uvođenje američkih tarifa na uvoz kineskih proizvoda koje su prvo bile 10 odsto, a potom 25 procenata, Kina je odgovorila istom merom uglavnom na američke poljoprivredne proizvode, u najvećoj meri soju.
Da se bumerang vraća i američkoj industriji koja je upravo trebalo da bude zaštićena jasno je zbog toga što je dodatna carina poskupela sirovine i komponente uvezene iz Kine, neophodne za američku industriju, što je potom poskupelo američku robu, čineći je manje konkurentnom.
„Sada su se stvari još više zakomplikovale za Amerikance jer je i auto-industrija počela da se otima toj američkoj restriktivnoj politici, pa sa ’Dženeral motorsom‘, na primer, imate situaciju da oni na sankcije svoje države prema drugima odgovaraju ukidanjem radnih mesta u Americi“, kaže za Sputnjik konsultant za strana ulaganja Mahmud Bušatlija.
On dodaje da je najveća američka šteta trenutno na strani visokotehnoloških kompanija, poput „Majkrosofta“, „Intela“, koje više ne mogu da uvoze jeftine komponente iz Kine. Zbog toga je, kako smatra, Amerika morala da pristane na to da malo uspori te svoje aktivnosti i da o svemu promisli.
„Amerika je tu mnogo više popustila. A Kinezi su pristali da kupe malo više soje. Kinezi nisu skinuli tarife, nego će podići kvotu i verovatno subvencionisati svoje uvoznike soje dok ne nađu sebi pouzdanijeg partnera. Ali, Amerika je morala da odustane od onoga što je namerila da 1. januara počne da praktikuje“, napominje Bušatlija i dodaje: „Ne može se više Kina ucenjivati ni na koji način“.
Na pitanje da li su dosadašnje tarife na uvoz kineske robe bile ozbiljan udarac za kineske proizvođače, sagovornik Sputnjika kategorično kaže — ne!
„Pre svega, ta roba koju su oni uvozili iz Amerike supstituisana je sa druge strane. Njih to nije mnogo pogađalo, pogotovo što to nije visokotehnološka oprema. Pogađalo bi ih da oni kupuju od Amerike sirovine od kojih će napraviti svoj telefon, koji je sada bolji od američkog“, ukazuje ovaj ekonomista, ističući da te američke proizvode koje Kina uvozi može da kupi i na drugom mestu, jer ih proizvode i druge države.
Uz to, kineski proizvođači su odmah počeli da traže izlaz iz novonastale situacije. Počeli su svoje proizvode da izvoze preko Malezije i Singapura, i to po starim cenama, formirajući čitav niz kompanija-posrednika u južnoazijskim lukama. Tačno su procenili da američki carinici nisu u stanju da provere baš sve proizvode koji dolaze iz Azije.
Da li je onda Sijev potez u Buenos Ajresu, u odnosu na Trampov, bio koliko ekonomski toliko i diplomatski?
„Činjenica je da je samit u Argentini pokazao da je taj razvijeni svet shvatio nemoć Amerike. Kad se to kaže, izgleda brutalno, ali suština je u ovome — svi oni su se složili da se nisu složili sa Amerikom. Ali je 19 zemalja jedinstveno pristalo na to da u te usvojene deklaracije upiše da se Amerika ne slaže sa tim i da će oni razmisliti o tome. Ali nisu stali iza američkih zahteva, kako je to ranije bivalo kada bi polovina njih stala iza američkog stava zato što zavise od Amerike. Sad to nije učinila ni Saudijska Arabija, niko od tih dojučerašnjih satelita“, ilustrovao je svoju tvrdnju Bušatlija.
„Sada se sve potpuno izmenilo“, kaže on i dodaje:
„Ovo je možda presudna situacija u kojoj je Kina pokazala da neće da udari nekoga ko je već pao, nego pristupa pomirljivije i tako sebi stvara neki širi prostor u svetu koji će drugačije da gleda na nju. A oni su dostojanstveno rekli — dobro, evo nastavićemo da se dogovaramo sa Amerikom“.
Po mišljenju Bušatlije, to što se desilo u Argentini ukazuje da čak i ljudi koje Amerikanci dovedu na vlast ne mogu da opstanu ukoliko se samo oslanjaju na Ameriku. I oni će morati da gledaju malo dalje ispred sebe, a čim malo dalje pogledaju, kaže, videće i Kinu.
On podseća da je Kina već sada najveća proizvodna ekonomska sila i gledajući po tome prva ekonomija sveta, za razliku od Amerike, koja polovinu godišnjeg profita već petnaestak godina ostvaruje na sekundarnom finansijskom tržištu, dakle preprodajom dolara, a te pare ne idu u proizvodnju. To je sada došlo na naplatu, zaključio je sagovornik Sputnjika.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com