Ovog novembra navršilo se 75 godina od održavanja Teheranske konferencije, koja je ušla u istoriju kao susret lidera SSSR-a, SAD i Velike Britanije. Na ovom samitu su Josif Staljin, Franklin Ruzvelt i Vinston Čerčil usvojili konkretne planove za konačne bitke protiv hitlerovske Nemačke i njenih saveznika, ali i o posleratnom svetskom poretku.
Teheranska konferencija je ostavila i značajan trag u letopisima sovjetskih, odnosno ruskih organa državne bezbednosti. Sovjetske službe bezbednosti su časno, u veoma teškim uslovima obavile kolosalni posao. Mnogi zadaci su tada po prvi put bili postavljeni pred tadašnju sovjetsku obaveštajnu službu bezbednosti, a neki od zadataka čak i jedini put.
O tome kako su sovjetski obaveštajci i bezbednjaci radili na Teheranskoj konferenciji, za Sputnjik govori savetnik Federalne službe zaštite RF doktor istorijskih nauka Sergej Devjatov. Sagovornik Sputnjika otkriva detalje onih događaja koji nisu ranije bili poznati široj javnosti.
Izbor mesta susreta, svakako je rezultat kompromisa, ali ipak, zašto baš iranska prestonica?
— Ako govorimo o situaciji u Iranu, mora se reći da je u to vreme na teritoriji Irana bila veoma razvijena mreža agenata nacističke Nemačke, ali i saveznika. Štaviše, govorilo se i da je bilo pokušaja svrgavanja šaha i dolaska na vlast onih snaga koje bi Nemcima otvorile granice ka SSSR-u. Uz sve to, radi se o istočnoj državi sa specifičnim, istočnim mentalitetom i veoma raznolikom političkom elitom. Može se reći da je postojao čitav niz problema.
Ali kao prvo, Teheran je kontrolisala sovjetska vojska. Kao drugo, u Iranu su bili na stalnoj osnovi razmešteni organi vojne kontraobaveštajne službe, kao i spoljna obaveštajna služba. A kao treće, Teheran je bio relativno udobna tačka za sve učesnike konferencije. Na kraju, tokom nekoliko godina prisustva sovjetske vojske i specijalnih službi, bilo je manje ili više jasno ko i šta bi moglo biti potencijalna opasnost po održavanje ove konferencije. Bilo je jasno kakva je nacistička mreža agenata, koji su njeni ciljevi i zadaci, koje političke snage u samom Iranu simpatišu Hitlera i odakle potiču realne opasnosti.
U kom trenutku počinju realne pripreme za konferenciju?
— Prema podacima i dokumentima kojima raspolažemo, 12. avgusta 1943. godine bila je usvojena odluka da u Teheran odlete predstavnici državne bezbednosti: zamenik narodnog komesara za unutrašnje poslove vojske general-pukovnik Apolonov, načelnik Druge uprave narodnog komesarijata državne bezbednosti, odnosno kontraobaveštajne službe, komesar državne bezbednosti trećeg ranga Fedotov, kao i zamenik načelnika Šeste uprave državne bezbednosti komesar Šadrin sa grupom viših oficira i grupom operativnog sastava. Od tog trenutka možemo govoriti da je počela priprema Teheranske konferencije.
Štab za koordinaciju nalazio se u Bakuu, njegovim radom je rukovodio zamenik narodnog komesarijata unutrašnjih poslova Kruglov. U Iranu je radila ispostava spoljne obaveštajne službe i kontraobaveštajne službe narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (čuveni NKVD). Pošto se na iranskoj teritoriji nalazila sovjetska vojska, tamo je delovala i vojna kontraobaveštajna služba. U svakom slučaju, pred organima državne bezbednosti je stajao čitav kompleks veoma teških zadataka.
Kakvih na primer?
— Kao prvo, bezbedno putovanje sovjetskog rukovodstva do teritorije Irana. Ogroman problem je to što je to bio prvi izlazak iz zemlje Staljina, njegov prvi let, u svojstvu šefa države SSSR-a. Tim pre sve je bilo dodatno komplikovano, zato što je ovo trebalo učiniti u ratnim uslovima. Mora se reći da Šesta uprava NKVD nije do tada imala iskustva, nije bilo već razrađenih šema delovanja u takvim uslovima. Sa druge strane, bezbednost i zaštita Staljina u to vreme su bile veoma dobro uigrane u domaćim uslovima.
Međutim, problem je bio što će se „velika trojka“ sastati, to se saznalo, do nacističkih obaveštajaca prilično brzo je došla vest.
Smatra se da su ovi podaci „iscureli“ zahvaljujući agentu nemačke obaveštajne službe u britanskoj Ambasadi u Teheranu…
— Sa nemačke strane su počele različite akcije, koje su imale za cilj neutralizaciju šefova antihitlerovske koalicije. Ako bismo se sasvim precizno izrazili, bila je započeta organizacija smaknuća Staljina, Ruzvelta i Čerčila. Štaviše, uspešno je bio izvršen desant diverzantske grupe u planini, na nekih 70 kilometara od Teherana. Tako je pokušaj izmene toka Drugog svetskog rata realno postojao. Trebalo bi pomenuti da je sovjetska kontraobaveštajna služba ovde odlično obavila svoj posao, jer su našli grupu diverzanata-padobranaca i zarobili ih.
U periodu pripreme konferencije bilo je neutralisano negde oko 160 najaktivnijih Hitlerovih obaveštajaca na teritoriji Teherana i u prigradskim predelima. Takođe, valja pomenuti da je tu posebno oštra bila Velika Britanija, koja je nemačke špijune i obaveštajce često streljala bez bilo kakvog prethodnog ispitivanja ili dokazivanja krivice (za razliku od sovjetske prakse).
Šta je još ulazilo u skup zadataka organa državne bezbednosti?
— Snabdevanje hranom, namirnicama, kao i svim ostalim sredstvima neophodnim za održavanje konferencije, kao i za boravak visokih zvanica na evropskom nivou. Trebalo bi reći i da je veliki sto za pregovore bio dopremljen iz SSSR-a.
Pa ipak, visoka diplomatija se ne odvija samo za pregovaračkim, već i za stolom za ručavanje. Kako je bila pripremana hrana za učesnike konferencije?
— Iz SSSR-a su iz takozvane „Posebne kuhinje“, koja je takođe bila služba u okvirima Šeste uprave, bile dopremljene namirnice, osim onih koje se brzo kvare. Veoma mnogo hrane je stiglo, jer je Staljin voleo prijeme na visokom nivou gde se služila tradicionalna ruska kuhinja, tačnije jela iz čitavog SSSR-a.
U predgrađima Teherana su bili nađeni izvori pitke vode. Upotreba vode iz vodovoda je bila kategorički zabranjena zbog nedovoljno dobrih bakterioloških uslova. Zato su specijalnim sovjetskim kamionima velike količine čiste, pitke vode bile dopremane sa prethodno proverenih izvorišta. Stručnjaci iz laboratorije su redovno proveravali uzorke, jer je postojala verovatnoća da neki od ovih izvora bude naknadno kontaminiran. Slično je bilo i sa mesom i ribom: deo je bio dopremljen iz SSSR-a, a deo je bio nabavljen od lokalnih mesara, odnosno ribara.
Bezbednost hrane je proveravala naša „Posebna kuhinja“ praktično tokom čitave konferencije.
Kako je tekla priprema zgrade sovjetske Ambasade?
— U početku je bilo razmatrano nekoliko varijanti smeštaja delegacije u Teheranu. Ali naravno, smeštaj visokih zvanica u sopstvenim ambasadama bila je najbezbednija varijanta iz perspektive specijalnih službi. Sovjetska i britanska ambasada su bile praktično jedna pored druge, a američka je bila udaljena kilometar i po.
Osim što je susret na najvišem nivou apriori zahtevao protokolarnu pripremu svih prostorija, trebalo je rešiti i čitav niz tehničkih pitanja: od zamene nameštaja, do nabavke aparature neophodne za simultane prevodioce i snimanje zvuka, kao i još mnogo toga. Sovjetska Ambasada se tada prostirala na zemljištu površine više od 9 hektara. Oko nje je bio zid od kamena i cigle visine tri metra, pa je trebalo postaviti i senzore, sistem kontrole približavanju ograde i punktove za obezbeđenje.
Bilo je zaista mnogo zadataka koje je trebalo obaviti pre održavanja sastanaka na najvišem nivou. Zamislite samo: na teritoriji koja je pripadala sovjetskoj Ambasadi tokom održavanja konferencije radilo je 140 osoba sa sve tri strane. Operativno „pokrivanje“ teritorije danonoćno je obavljalo 200 snajperista. Ali i oni oficiri koji nisu u tom trenutku bili „na zadatku“, već su bili deo rezervnog sastava, svejedno su nosili oružje. U dvorištu Ambasade su bili šatori sa dodatnom radom snagom, među njima su bili i kuvari i bezbednjaci. Sve je bilo osmišljeno tako da se na vreme otkrije eventualni pokušaj terorističkog napada ili da se momentalno odgovori na moguću paljbu.
Jedan od najpoznatijih događaja koji je u vezi sa konferencijom jeste „prelaz“ Ruzvelta iz američke rezidencije u sovjetsku Ambasadu. Kako je došlo do toga da predsedniku SAD objasne i da ga ubede da će biti bezbedniji u sovjetskoj Ambasadi?
— Tokom priprema konferencije ovu ideju nisu naglas saopštili predstavnici sovjetske strane, jer bi negativno reagovala i američka i britanska strana. Ambasada SAD u Teheranu je bila spremna da primi predsednika Ruzvelta. Ali sovjetska strana je svakako unapred razmatrala mogućnost da američki predsednik bude smešten u ambasadu SSSR-a u Teheranu.
U iranskoj prestonici tokom prvog dana, kada je počeo susret predstavnika SSSR-a i SAD, sovjetski predstavnici su saopštili da bi u datim okolnostima bilo bolje kada bi američki predsednik ostao u Ambasadi. Tačnije, ovu ideju su saopštili oficiri državne bezbednosti, a potom i sâm Staljin, koji je lično predložio Ruzveltu da bude gost sovjetske Ambasade. Ovaj predlog je imao smisla, posebno imajući u vidu činjenicu da je američki predsednik bio čovek sa telesnim invaliditetom i sovjetska strana je učinila sve kako bi se Ruzvelt osećao dobro i imao sav komfor. Američki predsednik je pristao da ostane.
Štaviše, na ovaj način su Staljin i Ruzvelt imali više prilike da diskutuju o različitim problemima bez prisustva Čerčila. Za njega je ovo naravno bio veliki spoljnopolitički udar. Trebalo bi imati u vidu da je za razliku od Čerčila Ruzvelt bio daleko racionalniji i pragmatičniji. Čerčil je bio isuviše antisovjetski nastrojen. Naravno, savez Velike Britanije i SSSR-a je bio više sticaj okolnosti, a mržnja Čerčila prema Rusiji, a potom i Sovjetskom Savezu bila je skoro neverovatna, gotovo ekscentrična.
Čerčil je tada blago rečeno bio veoma uznemiren. Prema rečima onih koji su tamo bili prisutni, on je izjavio da je konferencija završena još pre nego što je uopšte počela, jer je Staljin uzeo Ruzvelta „pod svoje“. U Teheranu je Čerčil po prvi put osetio da će ostati usamljen u poređenju sa druga dva lidera.
Postoji legenda da je Čerčil prvi put probao sovjetski, odnosno jermenski konjak na konferenciji šefova država na Jalti 1945. godine. Da li je to tačno?
— Koliko je meni poznato, prvu partiju konjaka iz SSSR-a Čerčilu je odneo na poklon Entoni Idn, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, koji je prethodno boravio u Moskvi 1941. godine. Konjak je svakako bio protokolarni poklon, standardna diplomatska praksa.
Kako su posle svega bili nagrađeni oni koji su učestvovali u organizaciji i realizaciji Teheranske konferencije?
— Praktično svi oni su dobili visoke nagrade, ordene, medalje. Imajući u vidu iskustvo sa jedne strane i komplikovanu situaciju sa druge strane, naravno da je ovakav događaj bio vanredno obezbeđen. A ako ocenjujemo iz političke perspektive, možemo reći da su rezultati za Sovjetski Savez bili veoma dobri.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com