Dok jedni slave istorijski trenutak oslobođena Alepa koji je dugo brojao mrtve pretvarajući se u grad duhova i ruševina, čineći im se da su osetili davno poznati miris slobode, drugi, zapadnije, ovih dana teže dišu osećajući u vazduhu strah za sopstveni život. A činilo se da se uprkos dugogodišnjim najavama teroristički napad ne može desiti u uređenoj državi kakva je Nemačka. Bilo je osujećenih pokušaja sve dok u ponedeljak na berlinskom božićnom vašaru, koji simbolizuje hrišćanstvo, terorista kamionom nije usmrtio 12 ljudi.
Iako ova godina beleži krvavije napade – julskog u Nici, gde je takođe kamionom projurivši kroz masu napadač usmrtio 87 ljudi ili mesec kasnije kada se dečak razneo na svadbi u jugoistočnom turskom gradiću uzevši 50 života – kao da je u Berlinu pao poslednji štit odbrane Evrope od terorizma.
U minule dve godine bilo je 15 udara sa smrtnim ishodom i bar toliko pokušaja, što znači da se od januarskog masakra 2015. godine u redakciji satiričnog „Šarli ebdoa“ Evropa na meti džihadista našla najmanje jednom mesečno.
Dok su se u ime nekih drugih bogova i svetinja oličenih u borbi za slobodu, suverenitet, naftu i ostale resurse vodile bitke na Bliskom istoku, islamistički osvetnici ili neki zli dusi skriveni pod ovim plaštom sejali su smrt po ulicama „zemalja krstaške koalicije” uz povike „Alahu akbar”, kao 13. novembra prošle godine kada je Pariz palio sveće za 130 izgubljenih duša.
Profili na društvenim mrežama i fasade zdanja u gradovima bojila je Evropa bojama francuske zastave. Posle smrti 12 članova redakcije govorila je „Ja sam Šarli”. Plakalo se za žrtvama u Briselu, Ankari, Istanbulu. Solidarnost je stvorila osećaj da su svi Parižanin na koncertu u „Bataklanu”, posetilac vašara, putnik u metrou – laka meta bez sigurnog skrovišta.
Evropa je bila ranjiva 70. i 80. godina kada je gotovo svaka država imala sopstveni terorizam. Žrtava je tada više nego sada kada smrt od ekstremističke ruke u Evropi čini svega 0,3 odsto. Stoga minule dve godine ne nameću pitanje koliko je Evropa postala bezbednosno ranjiva već koliko su ranjive njene vrednosti.
Napad u Berlinu simbolični je udar na ljude koji pridošli iz celog sveta spokojno šetaju oslobođeni stresa. Savremenim oružjem koje pogađa demokratske institucije, hrišćanske vrednosti, tolerancije, slobode, različitost i jednakost uspeli su u nameri da poseju strah i uruše ustaljeni način života.
Vozač kamiona ubijen je u Milanu, čime se pažnja s neobjašnjive potrebe javnosti da zna ime i prezime počinioca i sve o njemu, prebacila na suštinska pitanja – o politici otvorenih vrata kancelarke Angele Merkel i mogućoj promeni raspoloženja prema migrantima, muslimanskim komšijama i osećaju sigurnosti uzemlji. Socijalni i politički elementi ovog čina nose i dalekosežne posledice po Evropsku uniju kao celinu. Berlinski napad pokrenuo je suštinsku dilemu o tome koliko su demokratski stubovi stabilni kada ih može srušiti jedan kamion. Promena raspoloženja o fundamentalnim vrednostima stvaranim od Bastilje do satire ugušiće slobodu iznutra. To je ono što ekstremistička propaganda želi.
Načela padaju danas lakše nego u oba svetska rata kada su rušena bombama, mecima i tenkovima. I zaista, čini se da je teže izboriti se s preko interneta radikalizmom zaraženim usamljenim vukovima koji se u ime Islamske države svakog časa mogu razneti eksplozivom. Ko će to sprečiti? Da cela Francuska obuče uniforme u pomoć specijalcima kojih naoružanih do zuba ima više na ulicama negoli turista, ne bi mogli predvideti da će terorista, kao što je u junu, u predgrađu Pariza na porodičnom imanju ubiti policajca i njegovoj ženi naočigled dvogodišnjeg dečaka prerezati grkljan. Od tada Evropa proverava da li je zaključala vrata.
A ko će sprečiti da se vrata ne zalupe pred civilizacijskim tekovinama?
Ima stručnjaka koji tvrde da je duboka moralna kriza u koju tone zapadno društvo rezultat lagodnog posmatranja stradanja izvan njihovog dvorišta uz verovanje da im se tako nešto nikada neće desiti. Bumerang se, kažu, vratio Briselu bombom u metrou, na aerodromu „Ataturk” u Istanbulu, proslavi Dana Bastilje u Nici. Posle gubitka u Mosulu i Alepu ID će se, zaključuju, verovatno tek svetiti u inostranstvu. Znalci upozoravaju da se džihadisti s ratišta vraćaju u svoje domove u Evropi. U redovima ID-a je, procenjuju, oko 2.700 Evropljana. Neki su izbrojali više „osvetnika” koji propagiraju filozofiju terora začetu 11. septembra napadom u Njujorku – što više leševa i publike skrenuće prestravljenu Evropu da ode suviše udesno od stila života koji poznaje.
Politika Merkelove pred velikim je izazovom, a time i kontrola granica EU koja rađa debate, pogotovo o Šengenskom sporazumu. Desnica koristi ovaj talas i potrudiće se da pobedi, za početak u Francuskoj. Kažu da desničarska alternativa nema jasan plan osim da na strahu prigrabi vlast. S druge strane, poverenje u elitne političare ruši svaki novi migrant i ubijeni Evropljanin. Ko će se odupreti terorističkoj propagandi koja provocira nemuslimanski narod da u odmazdi za napade odbaci milione muslimanskih sugrađana i satre multikulturalizam?
(Ljiljana Vujić, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com