Politička neizvesnost, teoretski moguća pobeda Marin Le Pen koja zagovara povratak franka na skorim predsedničkim izborima u Francuskoj i ignorantski stav nove američke administracije prema institucijama EU, zaoštrili su pitanje hoće li se raspasti EU, prenose mediji u regionu.
Nakon prvih deset godina velikoga uspeha evra, kriza u Grčkoj otvorila je pitanje smisla postojanja evrozone. Kako je moguće da tako različite države kao što su Nemačka i Grčka imaju istu valutu? Ne bi li Grčka izašla iz krize da vrati drahmu i dopusti da njena vrednost padne? Isto možda važi za još neke zemlje evropskog juga.
Upravo objavljena studija istraživačkog sektora Dojče banke pokazuje da istorijski odnosi cena među zemljama članicama evropodručja ne pokazuju velika odstupanja od ravnoteže. Analitičari Dojče banke uzeli su u obzir dugoročne odnose cena među državama iz razdoblja koje je prethodilo uvođenju evra, 1980. – 1998. Posmatrali su promene cena od tada do danas i zaključili da u evropozoni nema većih odstupanja od ravnoteže.
Ona se kreću do +/- 10% ili 15% u ekstremnim slučajevima. Istorijski gledano, i tih 10-15% nisu značajna odstupanja čijom bi se korekcijom mogli rešavati dugoročni razvojni problemi pojedinih zemalja. Koristi od raspada evropodručja, koje proizlaze iz prilagođavanja cena, mogle bi biti srazmerno male.
Troškovi raspada EU
S druge strane, analitičari smatraju da bi troškovi bili izvesni i veliki. Došlo bi do smetnji u sistemu međunarodnih plaćanja. U evropskom bankovnom sistemu, koji je dostigao vrlo visok stepen integracije, pojavile bi se pukotine.
Tokovi kapitala među državama bi se smanjili, verovatno za duže vremensko razdoblje. Nove valute na jugu mogle bi doživeti ozbiljan pad, sve do dramatičnih 70%, koliko procenjuju za Portugal.
S obzirom na smanjenu mogućnost koordinacije ekonomskih politika u slučaju raspada monetarne unije, velike promene odnosa valuta imale bi još tri negativne posledice.
Prvo, poremećena očekivanja i neizvesnost u pogledu funkcionisanja novih institucionalnih i političkih odnosa pogodovale bi buđenju inflacije i daljoj deprecijaciji valuta. Životni standard građana bio bi ugrožen. Zbog toga je upitno da li bi buduća nemačka valuta uopšte aprecirala nakon raspada. Bankovni istraživači procenjuju da bi vrednost korpe novih valuta predvođenih novom markom pala u odnosu na dolar.
Drugo, sve zemlje koje su uvele evro, osim Grčke, uživaju nesmetan pristup finansiranju kod Centralne evropske banke koja prihvata njihove državne obveznice kao zalog za monetarne operacije. Procena je da bi samostalne nacionalne centralne banke mnogih država imale manji kapacitet za refinansiranje od sadašnjeg u okviru evropodručja. U njemu mnoge zemlje na neki način posuđuju nemački monetarni kapacitet.
Treće, neizvesnost i rizik doveli bi do povećanih kolebanja cena što, dokazano je, ometa međunarodnu razmenu (pod pojmom međunarodna razmena ovde se misli na trgovinu među zemljama članicama).
Svest o troškovima raspada prilično je raširena, ne samo u poslovnom sektoru i među stručnjacima, nego i među građanima.
Kada je Siriza preuzela vlast u Grčkoj pre dve godine, građani su poručili da žele manji dug, ali ne i povratak na drahmu. Velika je većina svesna da pojednostavljena logika “slabija valuta – veći izvoz – manji uvoz”, predstavlja samo manji deo valutne problematike.
Građani južne Evrope pamte padove valuta od 1971. do devedesetih godina prošlog veka i zaključuju da im istorijski slabije drahme, lire i pesete (dinari?) nisu donele mnogo toga dobrog. Iz istog razloga je upitno koliko će se Marin Le Pen politički isplatiti insistiranje na razbijanju evrozone. Protivkandidat zasad vodi u anketama, piše Jutarnji list.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com