Amerikanci ne treba da se plaše Severne Koreje nego Kine, jer je to zemlja koju ne mogu da unište. Kineski nuklearni arsenal mogao bi da zbriše celu zapadnu obalu, a njihova flota potpuno da parališe svetsku trgovinu vodenim putevima koji vode iz Tihog ka Indijskom okeanu, smatra kolumnista MIA „Rusija sevodnja“ Rostislav Iščenko.
Američki predsednik Donald Tramp prekinuo je odmor započet 4. avgusta (koji je trebalo da traje do 21. avgusta) i vraća se u Vašington, uz obećanje da će se usredsrediti na „trgovinske probleme i vojna pitanja koji ne trpe odlaganje“.
Mediji prenose da su stotine jedinica američke oklopne tehnike natovarene na desantne brodove na istočnoj i zapadnoj obali, a dva nosača aviona su se uputila ka korejskim obalama.
Japan je obećao da će obarati severnokorejske rakete ako budu letele iznad njegove teritorije, a armija Južne Koreje je počela da se raspoređuje na granici sa Severnom Korejom.
„U vazduhu miriše na rat i to upravo u onom formatu kakav je potreban Americi. Pjongjang je pogodan protivnik. On zaista ima nuklearno oružje i niko ne može da optuži Vašington da laže, kao u slučaju Iraka, Sirije ili Libije“, ukazuje kolumnista MIA „Rusija sevodnja“ Rostislav Iščenko.
Pjongjang ima veliku kopnenu armiju koja, očigledno, može da pruži agresoru suštinski otpor, ali severnokorejska flota nije sposobna za operacije dalje od njenih obala, pa samim tim nije pretnja za strateške komunikacije SAD.
Moguće je, smatra Iščenko, da će Pjongjang izvesti raketno-nuklearne napade na američke nosače aviona, a nije isključeno, dodaje autor, ni da će uspeti da pretvori u prah i pepeo Južnu Koreju.
„Mogli bi da stradaju potomci Amaterasu Omikami (boginje, pramajke japanske carske dinastije), ali ih Amerikanci od 1945. godine uče da se filozofski odnose prema nuklearnim napadima na Zemlju izlazećeg sunca. A čak i ako neka korejska raketa doleti do Gvama, Amerikanci su navikli da žrtvuju Perl Harbor zarad viših političkih ciljeva“, navodi ruski kolumnista i dodaje da se nadalje „sa zadovoljstvom i komforno može gađati teritorija Severne Koreje s distance, a saveznici neka ratuju na kopnu i neka trpe gubitke“.
Autor, međutim, podseća na to da ovaj plan ima jedan ozbiljan nedostatak. Naime, Kina je otvorila karte i saopštila da, ukoliko Severna Koreja izvede preventivni napad na SAD, Peking neće štititi Pjongjang, ali ako Vašington bude pokušao da napadne prvi, Kina će se umešati na strani Severne Koreje.
„To je neprijatno. Ne samo zbog toga što Kinezi imaju priličan nuklearni arsenal za likvidaciju cele zapadne obale, nego pre svega zbog sposobnosti njihove flote da zatvori puteve iz Tihog okeana u Indijski. Možda ne zauvek, ali i privremeno je dovoljno da se parališe svetska trgovina“, ocenjuje Iščenko.
On dodaje i da iza Kine stoji Rusija, čiju reakciju Vašington ne može da predvidi.
„Moskva može dugo da poziva na suzdržanost, na prekid vatre, da posmatra kako SAD krvare u sukobu s Kinom, a zatim može da se umeša i da pobedi ili da se ne umeša ako proceni da su gubici Vašingtona dovoljni za minimizaciju njegovog političkog značaja u posleratnom svetu“, smatra autor i naglašava da je Kina, a ne Severna Koreja, „zemlja koju Amerikanci ne mogu da unište“.
Prema njegovim rečima, Amerika želi da garantuje da se Rusija neće mešati u ovaj sukob, zbog čega provocira dodatnu krizu na evropskoj „ratnoj pozornici“.
„Ukrajinska kriza za to nije dovoljna. Nije dovoljno i proširiti je na postsovjetske baltičke zemlje čije su neodgovorne vlasti spremne da se u to upuste. Neophodna je potpuna konfrontacija Rusije i NATO-a na ivici ratnog sukoba, bez prelaženja crvene linije“, smatra autor.
To bi, objašnjava on, vezalo ruke Rusiji na Zapadu, zbog čega bi Moskva bila prinuđena da smanji aktivnost na Istoku i Kina bi bila opreznija. Na ovaj način otvorile bi se mogućnosti za napad na Severnu Koreju bez rizika od velikog rata.
Američki saveznici u Evropi, međutim, ne žele da rizikuju. Ministar inostranih poslova Nemačke Zigmar Gabrijel izjavio je u vezi s korejskom krizom da je politika SAD postala potpuno neodgovorna, da ne odgovara univerzalnim zapadnim vrednostima i da nije jasno ko je u Vašingtonu glavni i ko donosi odluke.
NATO se pre toga jasno distancirao od korejske krize. Evropski saveznici SAD su saopštili da Severna Koreja nije u sferi odgovornosti NATO-a i da oni neće podržavati Ameriku u vezi s ovim pitanjem.
NATO i Evropska unija (preko svog lidera Nemačke) peru ruke i ne žele da naduvavaju evropsku krizu da bi olakšali američku agresiju na Dalekom istoku. Berlin se, u suštini, čak disatancirao od ukrajinske krize, i to bez obzira što je u SAD već počela kampanja za optuživanje Kijeva da je umešan u prodaju raketne tehnologije Severnoj Koreji.
Evropa nije reagovala ni na saopštenja Irana o povećanju finansiranja sopstvenog raketnog programa za pola milijarde dolara i mogućem izlasku iz nuklearnog sporazuma.
Podsetimo da su Rusiji, Iranu i Severnoj Koreji bukvalno pre nekoliko sedmica uvedene nove američke sankcije.
Evropa koja se ranije poslušno kretala u pozadini američke spoljne politike, praktično je potpuno ignorisala ne samo pokušaj pojačavanja konfrontacije konsolidovanog Zapada s Rusijom, nego je prećutala iransko pitanje i nedvosmisleno odbila da pomogne SAD u organizovanju agresije protiv Severne Koreje.
Moguće je, smatra Iščenko, da će SAD uspeti ponovo da slome evropski otpor, ali snaga izgubljena za to vreme ne može da se povrati, a Vašington je prinuđen da veoma brzo deluje u novonastalim okolnostima.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com