Iako krstarenja na kruzerima deluju poput putovanja iz snova, nije sve med i mleko, tvrdi krupije poznat samo kao Blejk, koji je u šest godina radio na dva kruzera – jednom luksuznom i jednom jeftinijem.
Njegova priča o niskim platama i užasnim sobama šokirala je javnost. Rekao je da je jedna od najšokantnijih stvari koje je otkrio činjenica da većina zaposlenih na kruzerima ima seksualne odnose i niko nikome nije lojalan, prenose britanski mediji.
„Sećam se jednog para za koje su svi mislili da će se venčati, ali muškarcu je istekao ugovor mesec dana pre njenog pa se vratio u Urugvaj gde je čekao. I pre nego što je sleteo, ona je već bila sa drugim“ – prisetio se.
Blejk piše da je u prvom ugovoru koji je potpisao imao platu 950 dolara i svaku napojnicu koju bi dobio su mu uzimali. Odnosno, ako bi skupio 950 dolara u napojnicama, redovnu platu nije ni dobijao. Međutim, kaže da nije bio u najgorem položaju. Neki članovi posluge zarađivali su tek 200 dolara mesečno.
Otkrio je da mu je bilo teško da se nosi sa lošim uslovima stanovanja na kruzeru. Sobu od četiri i po kvadratna metra delio je sa drugim muškarcem, a to je bio gotovo upola manji prostor od uobičajene sobe za goste. Kako bi dobio što više prostora, naučio je da se pakira tako da mu gotovo ceo život stane u jedan uski ormarić.
Što se gostiju tiče, Blejk je otkrio da oni najbogatiji znaju da budu najgori. Seća se jednog američkog magnata koji je obožavao kockanje. Jedne noći žena je slučajno okrenula jednu njegovu kockicu nakon što ih je bacio, a on je izgubio nekoliko stotina dolara.
– Gurnuo me i šapnuo mi da vidim kako će je sad rasplakati – kaže Blejk, a bogataš je tada počeo da urla na ženu, da je vređa i psuje sve dok se stvarno nije rasplakala.
Ovaj anonimni zaposleni nije jedini nezadovoljan sa radom na kruzeru. Brajan Bruns, koji sada živi u Las Vegasu, počeo je da radi na kruzeru sa 30 godina i prvi je Amerikanac u istoriji koji je na Karnival Kruzeru odradio kompletan ugovor bez prekida. O tome je napisao knjigu ‘Cruise Confidential’ i njegova su iskustva slična Blejkovim.
Rekao je da je ponekad bilo vrlo teško održati profesionalnost, posebno sa gostima koji nisu prestajali da se žale ili sa alkoholičarima.
– Imali smo nadimke za različite nacionalnosti, ali uglavnom se vrtelo oko debelih Zapadnjaka, posebno Amerikanaca. U restoranu smo o gostima često pričali kao o ‘kravama’ i ‘volovima’ što i nije daleko od istine jer su mnogi ogromni, pritom i ceo dan jedu. Što se tiče ponašanja gostiju, mislim da je najveći problem ako je neko pijan. U knjizi opisujem i situaciju sa jednom užasnom porodicom koja je moju pomoćnu konobaricu dovela do potpunog sloma živaca usred večere. Bio mi je to jedan od najgorih trenutaka u životu – kaže Bruns.
Otkrio je i da su mnogi zaposleni kao i on radili po sto sati u nedelji, 15 nedelja uzastopno.
– Posao nikad ne prestaje i zapravo je ropski. U Americi ohrabrujemo zaposlene, oni imaju svoja prava, svoj glas i poštovanje. Članovi posade na brodu nemaju ništa od toga – kaže i dodaje:
– Najgora stvar je to što te korporacija poseduje. Oni kontrolišu šta jedeš, kad jedeš, kad možeš ići u WC, kolika ti je temperatura vazudha u kabini, sve. Ako ste taj dan odradili 12 sati, ali si im potreban još četiri sata, niko te ništa ne pita, samo radiš.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com