Mnogi mediji se ponašaju kao da su iz Srednjeg veka i toliko su opsednuti građenjem neprijateljske slike o Rusiji, da im se i nedavni sastanak nemačke kancelarke Angele Merkel i predsednika Rusije Vladimira Putina u Moskvi činio „čudan“, tvrdi bivši političar, trenutno vlasnik nemačkog portala „Nahdensajten“ Albreht Miler.
Miler, koji je svojevremeno bio savetnik dvojice nemačkih kancelara, uključujući i Vilija Branta, tako komentariše pretežno negativne medijske reakcije nedavnog susreta Angele Merkel i Vladimira Putina.
Moskovski dopisnik lista „Zidojče cajtung“ Zilke Bigalke, dan posle sastanka Putina i Merkelove održanog 11. januara, objavio je članak o predsedniku Putinu, u kome navodi da je ruski predsednik silom postigao ono što je odavno želeo, dodajući da je strašno i to što šef Kremlja teži uticaju, ali odbija da preuzme odgovornost.
Brantov savetnik kritikuje nemačke medije
Sa druge strane, nemački list „Bild“ je kritikovao „slabu kancelarku“, „koja moli“ i koja se ni u čemu nije usprotivila „agresoru“.
Bivši glavni urednik portala „Handelsblat“, a trenutno vlasnik novog resursa „Medija pionir“ Gabor Štajngart je sa žaljenjem konstatovao da „savezništvo i prijateljstvo koje se prenose sa generacije na generaciju“ nestaju, jer je Merkelova počela da manevriše između Istoka i Zapada.
Miler ističe da je Merkelova prvi put od maja 2015. godine posetila Rusiju na poziv predsednika Putina. Na sastanku je bilo govora o rešenjima brojnih sukoba u regionu, uključujući Libiju i Iran.
„Nemačka kancelarka tokom razgovora nije napravila nikakve ustupke Rusiji po pitanju sankcija, a jedino je stala u odbranu zajedničkog projekta izgradnje gasovoda ’Severni tok 2‘, koji je obustavljen zbog američkih sankcija“, naglašava stručnjak.
Dve osobe su vodile razuman razgovor
Prema mišljenju Albrehta Milera — članci koje su nemački mediji objavljivali još pre sastanka Merkelove i Putina su zbunjivali čitaoce.
Kako kaže — način na koji je Zigalke u svom prethodnom članku u listu „Zidojče cajtung“ stavio fokus na Putina, kao na „nekoga ko izvlači korist iz svetskih kriza“, u potpunosti je suprotno onome što Putin, sa njegove tačke gledišta, radi — „pokušava da istupi u ulozi posrednika u različitim krizama i da smiri igrače“.
Miler smatra da je sastanak u Moskvi potpuna suprotnost onome što se moglo pročitati u članku Zigalkea:
„Što se tiče razgovora između Merkelove i Putina, može se reći da su dve osobe razumno vodile razgovor“.
Za razliku od onoga što bi učinio svetski „agresor“, Putin pomaže u Libiji i pozdravlja sastanak o Libiji koji treba da se održi u Berlinu, a za koji je zainteresovana i Merkelova.
O pretežno jednostranoj reakciji nemačkih medija, Miler je rekao sledeće:
„To se može shvatiti tek kada vam postane jasno da su potpuno opsednuti slikanjem svoje nove neprijateljske slike o Rusiji“.
Bivši savetnik nemačkih kancelara smatra da bi pre 30 godina takva reakcija bila potpuno neshvatljiva.
Tokom sastanka (nemačkog kancelara Helmuta) Kola i (lidera SSSR-a Mihaila) Gorbačova ili (nemačkog kancelara Vilija) Branta i (sovjetskog lidera Leonida) Brežnjeva podrazumevalo se da je u toku saradnja i da se u duhu partnerstva regulišu ne samo odnosi između te dve zemlje, nego se posreduje u drugim krizama.
„Danas mediji imaju potpuno drugačiji, loš odnos, a partnerska poseta im se čini kao nešto potpuno strano“, ističe Miler.
Potpuno primitivan spoljnopolitički pogled
Nemački list „Cajt“ ogorčeno je kritikovao srdačan ton susreta Merkelove i Putina i, kako smatra, „neočekivano“ isticanje zajedničkih tačaka i „pohvalni“ govor Merkelove o aktivnostima Putina i turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana u Siriji i Libiji.
To pokazuje, ocenjuje se u tekstu, u kojoj meri američka Vlada ostavlja „vakuum“ koji popunjavaju drugi igrači, kao što su Turska, Rusija i Iran. Autori članka takođe strahuju da Merkelova sada pokušava da se dogovori sa njima.
„Koncept ’vakuuma‘ pojavio se još ranije u različitim varijacijama“, tvrdi Miler, dodajući da je u vreme kada je nemačka strana vodila politiku usmerenu na smanjenje međunarodnih tenzija, takav koncept bio apsolutno nepoznat.
„Ovakav način razmišljanja je toliko staromodan, kao da su ljudi učili spoljnu politiku ne u vreme Bizmarka, nego mnogo pre, kada nisu poznavali koncepte kao što su uzajamno razumevanje i saradnja“, ističe Miler.
Prema mišljenju stručnjaka — činjenica da se taj koncept koristi i danas delom je posledica toga što se ruske akcije u Siriji doživljavaju samo kao agresivne, dok se o događajima u Ukrajini iz 2014. godine govori bez osvrta na prethodne agresivne postupke NATO-a.
U njegovoj knjizi „Ne veruj mnogo, sve analiziraj, misli sam“ (Glaube wenig, hinterfrage alle, denke selbst) Miler je već pisao o rasprostranjenoj metodi manipulacije, kada se istorija iznosi u skraćenom obliku. Prema njegovom mišljenju — kriza u Ukrajini se prilagođava sopstvenim interesima, radije govore o „aneksiji“, ne osvrćući se na sve ono što se desilo pre i tokom „Majdana“.
U čijem interesu radi Merkelova
Miler je u suštini zadovoljan što je sastanak u Moskvi održan u „prijateljskom duhu“ i što je bio „zasnovan na saradnji“.
Međutim, kako je rekao — Merkelova već sutra može da izmeni svoj prijateljski stav, a Miler nije siguran „u čijem interesu ona radi“.
„Na primer, odmah nakon posete nemačke kancelarke Moskvi, ministar spoljnih poslova Nemačke Hajko Mas odlazi na sastanak u Pariz, gde je rekao da Iran sada ne može da ugrozi nuklearni sporazum, kao da ga SAD nisu ugrozile time što su napustile Sporazum“, smatra Miler.
Bivši predsednik nemačke asocijacije „Atlantski most“ Fridrih Merc rekao je za list „Velt am zontag“ da je Rusija ratoborna i da ne doprinosi uspostavljanju reda. Miler tim povodom postavlja pitanje — da li i Nemačka igra takvu ulogu na Bliskom istoku.
„Nemačka nije sila koja pomaže da se tamo uspostavi red, jer, kada je reč o Siriji i Iranu, ona je uvek zastupala stav Amerike, sve do ubistva iranskog generala Kasema Sulejmanija“, podseća Miler.
Stručnjak na kraju priznaje da mediji, nažalost, nemaju ništa zajedničko sa spoljnom politikom dobrosusedskih odnosa, koju je svojevremeno pokrenuo Vili Brant, i da iz neobjašnjivih razloga radije pišu o „politici manevrisanja“.
„Moskovski sporazum iz 1970. godine nije potpisan da bi se ’manevrisalo‘ između SAD i SSSR-a, nego zbog svesti o opštoj bezbednosti i saradnji obe zemlje“, kaže on, uz zaključak da se današnji akteri u politici i mediji ponašaju kao da su iz Srednjeg veka.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com