BERN – Ugledni ciriški dnevni list „Noje ciriher cajtung“ (NZ Z) objavio je danas obiman članak autora Aleksandera Roterta, posvećen nedovoljno istraženoj temi odgovornosti međunarodne zajednice za dešavanja u Srebrenici pre 26 godina.
Pod naslovom „Međunarodna zajednica snosi deo odgovornosti za genocid u Srebrenici“, autor Aleksander Rotert, ekspert koji je radio za UN, NATO i OEBS na Balkanu, kao i OHR-a u BiH, nastojao je da rasvetli ulogu predstavnika vojnih i političkih glavnokomandujućih UN, NATO, tako i rukovodstva u Sarajevu, ali i velikih sila SAD i Francuske, za lične greške i propuste koji su doveli do masovnog ubistva.
„Odgovornost za masakar u istočnoj Bosni u julu 1995. snose bosansko-srpske trupe, ali UN i svetske sile su olakšale sprovođenje ovog zločina“, navodi Rotert.
U članku se ukazuje da se međunarodno pravosuđe višestruko bavilo ovim slučajem, da je na desetine ratnih zločinaca za to kažnjeno na više od 700 godina zatvora, a neki od njih i za genocid na doživotnu kaznu.
„Međutim, uloga koju su međunarodni akteri u tome imali je manje poznata. Ključne figure bili su glavnokomandujući mirovnih snaga UN u bivšoj Jugoslaviji francuski general Bernar Žanvije i njegov pandan na političko-diplomatskom nivou Japanac Jasuši Akaši, specijalni izaslanik UN“, podseća se u tekstu.
Obojica su, navodi se, u jednom telefonskom razgovoru 11. jula 1995. mogli sprečiti zločin, ali za SAD, Veliku Britaniju i Francusku konačna ofanziva srpskih trupa u istočnoj Bosni nije došla niti iznenađujuće, niti u nezgodnom trenutku, a čak i bosanska vlada nije učinila ništa da spreči naziruću katastrofu.
Podseća da je Ratko Mladić započeo operaciju „Krivaja“ sa ciljem osvajanja enklava Srebrenica i Žepa 6. jula zauzimanjem posmatračkog punkta holandskih mirovnih snaga „Dačbat“.
Autor navodi i da su nakon dogovora UN i NATO od 1993. vojni avioni Alijanse bili spremni da u svakom trenutku intervenišu, dok je Mladić imao na raspolaganju samo 2.000 vojnika, kao i desetinu zastarelih tenkova T-54, te i 40 topova.
Prema podacima „Dačbata“ napad je izvršen jedinicom od svega 120 vojnika, što je veoma malo za zauzimanje enklave sa više od 30.000 izbeglica, 4.000 bošnjačkih vojnika i holandskih mirovnjaka.
„Međutim, Mladić je, čini se, bio siguran da će te snage biti dovoljne. Poređenja radi 1993. on je, kod prve ofanzive na Srebrenicu, imao 100 tenkova i 10.000 vojnika. Zašsto se generalu činilo da je tako mali broj vojnika dovoljan za konačnu ofanzivu?“, pita se autor teksta.
On podseća da su odgovorni iz UN u Zagrebu izradili koncept za zaustavljanje srpskih snaga – „Dačbat“ je sa šest oklopnih vozila i 50 vojnika trebalo da blokira pristup gradu, a dva specijalca SAS-a su imala zadatak da moguće ciljeve markiraju laserima. U pismu koje su odobrili Akaši i Žanvije 9. jula dato je i odobrenje za korišćenje oružja.
Plan je predviđao da se od 10. jula u šest ujutro svaki napad bosanskih Srba odbrani NATO bombardovanjem, tvrdi autor.
Međutim, Mladić je, kaže, nastavio svoju ofanzivu, a „Dačbat“ je zatražio podršku iz vazduha, ali iako je desetine NATO aviona kružilo preko Jadranskog mora, Žanvije je blokirao napad iz vazduha.
Napad srpskih snaga okončan je 10. jula uveče ispred grada, u blizini odbrambene linije, i tada je Žanvije rekao da je za napade iz vazduha prekasno.
UN su „Dačbat-u“ obećali da će 11. jula uveče vazdušnim napadima uništiti napadačke snage, a istovremeno je usledilo novo upozorenje Mladiću da njegova vojska mora da se povuče, a ako to ne učini, da će biti bombardovana.
Komandant holandskih mirovnjaka Tom Karemans sastao se sa rukovodstvom opštine Srebrenica i preneo je da je Mladić dobio ultimatum, na šta se bošnjačka vojska povukla, i tada je Mladić pokrenuo napad, a vadušni udar na njega je izostao.
Autor tvrdi da je kontrola leta JNA Mladića informisala o situaciji u vazdušnom prostoru, što je, kaže, jasna indicija, da je Beograd imao učesće u ratu u BiH, dodajući da je Akaši odobrio vazdušnu podršku, kada je bilo prekasno.
Navodi da su Holanđani pobegli pred srpskim napadačima u Potočare u svoju bazu, a kada je holandski F16 stvarno uništio dva srpska tenka, bilo je prekasno – Srebrenica je bila u rukama Srba.
Čini se neshvatljivim da su Žanvije i Akaši sa zakašnjenjem više od šest sati dali nalog za napad. Karemans, ali i glavnokomandujući NATO američki admiral Lejton Smit kritikovali su ih javno i oštro, što je neuobičajeno među savezničkim snagama, konstatuje autor.
Očigledno, konstatuje autor, u međunarodnoj zajednici vladao je stav da dve zaštićene zone ne mogu preživeti.
U Klintonovoj administraciji, trvdi, postoje akteri, koji su to tako smatrali, te dodaje da je bilo planova o razmeni teritorija, koja je trebalo da olakša moguće mirovne pregovore.
I delovi bošnjačke vlade su imali takva razmišljanja, pošto se raspravljalo da se Srebrenica i Žepa razmene za pregrađa Sarajeva.
To, dodaje autor, može objasniti činjenicu da je načelnik Generalštaba bošnjačke vojske Rasim Delić u aprilu 1995. povukao komandanta svojih snaga u Srebrenici Nasera Oričha i desetinu najviših oficira.
Podseća se da je 12. jula Akaši obavestio sedište UN u Njujorku da je priznanje „nove realnosti“ od strane Saveta bezbednosti ključno, i da ne treba ni u kom slučaju zvekcanjem oružjem razljutiti Mladića.
Razlog zašto su Žanvije i Akaši žrtvovali Srebrenicu i Žepu, kaže autor, je u mogućem obećanju koju je Žanvije dao Mladiću 4. juna 1995, kada je na tajnim sastancima sa Mladićem i Jovicom Stanišićem pregovarao o puštanju 400 taoca – vojnika UN – među kojima je većina bila iz Francuske.
Navodi i da je samo dva dana nakon puštanja tih mirovnjaka, testirano obećanje Žanvijea – 20. juna su, i pored zabrane leta – dva srpska borbena aviona poletela iz Banjaluke.
NATO Admiral Smit zatražio je tada odobrenje od Žanvijea za napad aviona, što ovaj nije dozvolio, navodi autor i dodaje da je čcinjenica da su Akaši i Žanvije svojom pasivnošću omogućili upad srpskih snaga.
Prepuštanje Žepe razotkrilo je politiku umešanih aktera u potpunosti, podvlači Rotert dodajući da predlozi za spašavanje te enklave nisu ni razmatrane, te SAD, Francuska i Velika Britanija, a ni UN, to nisu ni uzele u obzir.
Dodaje da je, od Orića zahtevana ofanziva bošnjačke vojske, odbijena u Sarajevu, te da se čini da je stvarno postojao konsenzus među glavnim akterima da se „reše“ Srebrenice i Žepe.
Na drugoj strani, navodi, kada je pala Žepa, u Savetu NATO je odlučeno da se odbrani poslednja zaštitna zona u istočnoj Bosni, Goražde, a sama pretnja napadima, bila je dovoljna za spašavanje tog mesta.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com