Pitanje britansko-irske granice prevazilazi tehnička pitanja na koja su navikle birokrate iz Brisela. Ono prevazilazi i politiku i zadire u emocije. Zbog toga je ovo pitanje teško i zahteva originalno rešenje.
Jedina novost nakon još jednog neuspelog pokušaja britanske premijerke Tereze Mej i lidera Evropske unije (EU) da u Briselu postignu napredak u pregovorima o izlasku Velike Britanije iz Unije, jeste da će period pregovora o ključnom pitanju oko koga dve strane ne mogu da postignu dogovor, pitanju granice sa Irskom, verovatno biti produžen za godinu dana.
Sve drugo je sporedno. Granica, uspostavljena sa sticanjem irske nezavisnosti 1922, praktično izbrisana formiranjem EU, ponovo postaje simbol i za Irsku, i za Britaniju.
Modeli, predloženi kako bi se rešilo pitanje gde će se cariniti roba kada Britanija iduće godine prestane da bude članica EU, svode se na tehnička pitanja. Ali za mnoge, ova tehnička pitanja imaju simbolički značaj.
Istorija britansko-irskih odnosa teška je, puna zločina i krvoprolića. Irci nikada nisu prihvatali britansku okupaciju, a Britanija je činila sve da Irsku zadrži pod svojom dominacijom. Irci nikada neće zaboraviti odnos Britanaca, koji su Irce smatrali bićima nižeg reda, pogodnim samo za manuelne poslove.
Kada se Irska izborila za nezavisnost 1922, granica je povučena između pokrajine Alster, koja je danas poznata kao Severna Irska, i ostatka ostrva. Ova granica bila je plod kompromisa, jer se Alster, tada naseljen većinom protestantima, izjasnio protiv irske nezavisnosti tesnom većinom.
Ovu granicu Irci nikada nisu smatrali za prirodnu, već za nametnutu. Njihova težnja bila je ujedinjenje celog ostrva. Granicu je Britanija smatrala međunarodnom od prvog časa irske nezavisnosti i uspostavila je carinsku kontrolu, dok su građani, s obzirom na to da je u Severnoj Irskoj tada živeo značajan broj katolika, mogli slobodno da je prelaze, jer je uspostavljen Zajednički putnički prostor, koji je važio do ulaska Britanije u EU.
Roba je počela slobodno da cirkuliše sa uspostavljanjem zajedničkog tržišta EU i smatralo se da granica više ne postoji, da linije, nekada davno iscrtane na geografskim kartama, nisu važne.
Međutim, britanski razvod od Unije otvorio je stare rane. Alsterski unionisti protive se planu po kome bi roba bila carinjena na Britanskom ostrvu, umesto u Severnoj Irskoj, jer za njih to znači opasnost od prisajedinjenja Republici Irskoj. Severnoirski katolici pak žele referendum o prisajedinjenju Irskoj.
Na taj način doveden je u pitanje i Sporazum na Veliki petak, koji je označio kraj višedecenijskog nasilja u Severnoj Irskoj. Da ironija bude veća, ove godine obeležava se dvadesetogodišnjica sporazuma.
Jedna od ključnih tačaka sporazuma koji su 1998. postigli tadašnji britanski premijer Toni Bler i političko vođstvo IRA, okupljenu u stranku Šin Fejn bila je brisanje granice između Alstera i ostatka Irske.
Poslednji granični punkt uklonjen je 2005, a sve je moglo da bude urađeno s obzirom na to da su obe države bile članice EU. Ako granice između članica EU više ne postoje, hajde da ih i formalno uklonimo, bio je princip kojim su se pregovarači vodili.
Međutim, sporazum koji je rešio osetljivu situaciju između protestanata i katolika u Alsteru može da propadne jer jedna od glavnih njegovih tačaka prestaje da važi.
Verovatno svesni činjenice koliko je osetljiva situacija u Severnoj Irskoj, i britanski i evropski zvaničnici predlažu produženje roka za pregovore o britansko-irskoj granici za godinu dana.
Britanski mediji šale se da će se pregovori o Bregzitu odužiti sve dok oni koji su glasali za izlazak Britanije ne poumiru, čak su smislili i novi termin, Brextra time, međutim, situacija nimalo nije prikladna za tradicionalni britanski humor.
Nijedan od nekoliko predloga za rešenje pitanja granice nije prihvatljiv za obe strane, tako da ostaje da se rešenja dalje traže. Očigledno, rešenje ne može da se pronađe u okvirima tehničkih mogućnosti za carinjenje robe, što bi briselskim zvaničnicima najviše i odgovaralo.
Međutim, na njihovu žalost, pitanje britansko-irske granice prevazilazi tehnička pitanja na koja je briselska birokratija navikla. Ovo pitanje prevazilazi i političku sferu i zadire u emocije, seća na vreme nasilja i zato je potrebno neko originalno, samo na Irsko ostrvo primenjivo rešenje.
I tu nastaje još jedan problem! Može li u vremenu kada su političari shvaćeni ili kao tehnokrate naviknuti da rešavaju tehničke probleme, ili kao polukriminalci, da se pronađe čovek, dovoljno kreativan, dovoljno racionalan, dovoljno razuman, koji je dovoljno duboko u materiji, da bi mogao makar samo da predloži rešenje koje bi bilo prihvatljivo za sve?
U četvrtak se u Briselu govorilo o britansko-irskoj granici kao o Gordijevom čvoru. Onaj originalni Gordijev čvor mačem je presekao Aleksandar Makedonski. Međutim, mačevi su za konopce, a ne za rešavanje teških, komplikovanih i dugotrajnih međunacionalnih sporova.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com