Usled najnovije galame svetskih medija povodom odluke Predstavničkog doma Kongresa da uvede nove antiruske sankcije, koje imaju za cilj da kazne Rusiju zbog navodnog mešanja u predsedničke izbore, u senci je ostala vest da je taj isti Predstavnički dom Kongresa odobrio 1,6 milijardi dolara za izgradnju zida na granici prema Meksiku.
Iako se verovatno radi o samo jednom delu zida, s obzirom na procene da bi kompletan zid duž svih 3.200 kilometara granice mogao koštati između 20 i 25 milijardi dolara, treba podsetiti da je njegova izgradnja bila jedno od glavnih, ali i najkontroverznijih Trampovih obećanja u predizbornoj kampanji.
Da li je odobrenje republikanske većine u Kongresu samo deo svojevrsne trgovine „antiruske sankcije i izbacivanje transrodnih osoba iz vojske za zid prema Meksiku“ na relaciji Kongres—predsednik, odnosno deo unutrašnje borbe između „duboke države“ i Trampa? Ili postoji makar zrno racionalnosti u odobrenju izgradnje zida? I više od toga.
Naime, zid, započet još od 1994. za vreme Klintonove administracije, a dalja gradnja intenzivirana u vreme Buša Mlađeg, u raznim oblicima (žičana ograda, metalna ograda, betonske ploče) već postoji na granici sa Meksikom, ali ne u kontinuitetu, već na određenim „osetljivijim“ delovima, gde je uočena najveća učestalost ilegalne migracije, kao i krijumčarenja droge i oružja. Ipak, i tako „isprekidan“, on pokriva veći deo granice duž Kalifornije, Arizone, Nju Meksika, sve do Teksasa, koji je najvećim delom nepokriven, zbog postojanja prirodne granice, reke Rio Grande.
Uprkos svim mogućim merama i značajnom smanjenju ilegalne imigracije, ona je i dalje vrlo prisutna. Trampova namera, uprkos kontradiktornim izjavama u poslednje vreme (od kakvog materijala će biti zid, čvrstog ili prozirnog, da li će kompletno pokriti granicu, uključujući i Rio Grande, itd), jeste da se granica ojača što je više moguće, da se ilegalna imigracija svede na najmanju moguću meru i, ovo je zasad u sferi pretpostavke, da se obeshrabri legalna migracija osoba hispano porekla (Meksikanaca i Latinoamerikanaca). Zašto je pitanje imigracije tako visoko u Trampovoj agendi, ali i u agendi samih republikanaca, još dok su bili opozicija u Obaminoj eri? Postoji vrlo jak razlog. Tačnije, bar 38 razloga, ako ne i više.
Jedan od fenomena predsedničkih izbora u SAD 2016. je i to da su tri države (Nevada, Kolorado i Nju Meksiko) sa sve brojnijom hispano populacijom (Nju Meksiko oko 46%, Nevada 26%, Kolorado 20%) i u trećem izbornom ciklusu zaredom većinski podržale kandidata demokrata, donoseći mu zajedno 20 elektorskih glasova. O liberalnoj tvrđavi Kaliforniji (37% Hispanoamerikanaca), sa 55 elektora ne bi trebalo posebno govoriti. Na drugoj strani, u istom pograničnom delu SAD, Arizona (oko 30% Hispanoamerikanaca) i Teksas (blizu 40% Hispanoamerikanaca) sa 11, odnosno 38 elektora, ostale su „crvene“, ali sa najmanjom razlikom u korist republikanskog kandidata (u Arizoni samo 3,5%, a u Teksasu 9%), od 1996. godine.
Ono što je Kalifornija za demokrate, to je Teksas za republikance — sigurna, jaka tvrđava. Ukoliko bi se nastavio dalji (ne)kontrolisani priliv bilo ilegalnih, bilo legalnih migranata hispano porekla, mahom naklonjenijih demokratama, vrlo lako bi se moglo dogoditi da, u bližoj ili daljoj budućnosti, Arizona i Teksas iz „sigurno crvenih“ najpre pređu u „kolebljive države“ (swing state), a zatim i u „plave“ države. Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da se sa popisom stanovništva, svakih deset godina, usklađuje i broj elektora koje države daju u „elektorskom koledžu“, pa bi već postojeće „plave“ ili potencijalno „plave“ države uvećavale broj elektora.
Dakle, ako bi Teksas bio izgubljen za republikance, demokrate bi, samo pri sadašnjem stanju elektorskog koledža, na svakim narednim predsedničkim izborima bile u velikoj početnoj prednosti sa 142 elektora, od 270 koliko je potrebno za pobedu, i to iz samo četiri države (Kalifornija 55, Teksas 38, Njujork 29 i Ilinois 20). U takvoj situaciji, bilo koji tipičniji republikanski kandidat bi u sučeljavanju sa demokratskim kandidatom „Afro-hispano-azijato-Amerikancem“ (ili Amerikankom) doživeo katastrofu, a biračko telo republikanaca bi iz ciklusa u ciklus bivalo sve frustriranije i radikalizovanije, sve do mogućeg stepena rasno/etničko-političke polarizacije, koja bi u perspektivi mogla dovesti i do građanskog rata u SAD.
Donald Tramp, „najnetipičniji od svih konzervativaca“, kako ga je jednom prilikom okarakterisao Zoran Ćirjaković, jeste uspeo da pobedi Hilari Klinton, nekim čudom, ali i zahvaljujući, najblaže rečeno, atipičnom pristupu u predizbornoj kampanji — obraćanju radničkoj klasi u tradicionalno „plavim“ državama (Viskonsin, Mičigen, Pensilvanija, zajedno 46 elektora, a zamalo mu je uspelo da osvoji i Minesotu), zatim političkom nekorektnošću, kao i, možda najvažnije, nacionalistički obojenom retorikom, igrajući na kartu straha, tačnije osećaja ugroženosti bele protestantske većine od rasnih, nacionalnih i drugih manjina, među kojima su, kao što je pokazano, Hispanoamerikanci sve brojniji. Drugim rečima, Tramp je, za razliku od tipičnih republikanaca Buša Mlađeg, Mekejna ili Romnija, promenio izbornu bazu.
Na narednim predsedničkim izborima 2020, ukoliko bude učestvovao, Tramp će, i ako bude reizabran, gotovo izvesno izgubiti bar jednu, ako ne i dve od gorepomenute države, osim ukoliko one ne dožive ekonomski bum, a ko god da bude kandidat Republikanske partije 2024. najverovatnije neće moći da računa ni na jednu od te tri države, a i ostale četiri „kolebljive države“ (Severna Karolina, Ajova, a naročito Ohajo i Florida) biće pod znakom pitanja. Zato je potrebno sačuvati Teksas, kao tvrdo republikansko jezgro.
Zato će, uz natezanja i preganjanja, zid prema Meksiku ipak biti izgrađen, ne samo zato što, prema staroj američkoj (ili engleskoj, nismo 100 odsto sigurni) izreci, „dobre tarabe čine dobre komšije“, već i zbog mira u kući, da ona opet ne bi bila „podeljena kuća“ (House Divided, Linkolnov govor iz 1858).
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com