Sam poziv na generalni štrajk 17. februara u SAD pokazuje koliko je u zemlji jak otpor prema predsedniku Donaldu Trampu, a da li će plan uspeti, ostaje neizvesno, navodi „Dojče vele“ (DW).
DW navodi da odgovor na pitanje kada je poslednji put održan generalni štrajk koji je paralizovao SAD glasi: Nikad.
„Generalni štrajkovi ne postoje u Sjedinjenim Američkim Državama“, kaže istoričar Kevin Bojl i stručnjak za američke društvene pokrete.
Istoričar sa Univerziteta Sirakjuz Endrju Vender Koen dodaje da generalni štrajkovi postoje na lokalnom nivou, ali da su i oni veoma retki.
„Poslednji veliki štrajk održan je 1946. godine u Oklandu u Kaliforniji“, kaže Koen.
Pre 70 godina desetine hiljada radnika štrajkovalo je u borbi za pravo na članstvo u sindikatu. U novije vreme se širom SAD godišnje održi samo oko 20 do 30 većih štrajkova, to znači štrajkova na kojima učestvovuje najmanje 1.000 zaposlenih.
DW ocenjuje da su, baš zato što su masovni štrajkovi u SAD toliko retki, pozivi na generalni štrajk organizatora iz Ženskog marša i drugih grupa, ne samo da su vredni pomena, već bi ih trebalo označiti kao hrabar potez.
„Ova ideja je prilično neobična,“ kaže Bojl.
Koen navodi da je neobično „to da ljudi uopšte o tome pričaju, ilustruje kolika je opozicija protiv Trampove vlade“.
„To nam pokazuje dramatičnu stopu mobilizacije u SAD u protekle dve nedelje“, dopunjava Koen.
DW navodi da se za istoričare postavlja pitanje: Može li generalni štrajk da uspe u zemlji u kojoj su ljudi, za razliku od Evrope, ne samo mnogo manje zaštićeni zakonom o radu, nego i mnogo ređe učlanjeni u neki sindikat?
„Ključno pitanje je da li će organizatori uspeti da ubede ljude da rizikiju da dobiju otkaz ili iskuse nezadovoljstvo svog poslodavca“, rekao je Koen.
Bojl već samu ideju generalnog štrajka smatra problematičnom, jer sadrži prednost za srednju klasu.
„Zaposlenima iz srednje klase je mnogo lakše da napuste posao na sat vremena, nego ljudima iz radničke klase“, kaže Bojl.
On generalni štrajk povezuje sa još jednim problemom: Ako štrajk ne bude gigantskih razmera, može da bude protumačen kao neuspeh, čak i ako mu se pridruži mnogo ljudi.
Govoreći o tome šta smatra realno ostvarivim, Bojl podseća na moratorijum na kraju rata u Vijetnamu, 15. oktobra 1969. Taj protest je takođe planiran kao generalni štrajk, ali je preimenovan u moratorijum. Umesto opšteg štrajka došlo je do masovnih okupljanja na različitim mestima u SAD i širom sveta. Masovne demonstracije su potom održane mesec dana kasnije.
Navodi se da se za ženu čiji je članak u britanskom „Gardijanu“ ideju generalnog štrajka protiv Trumpa učinio popularnom, takva taktička pitanja organizacije ili percepcije protesta igraju sporednu ulogu.
„Ja nisam organizatorka. Ja sam tu ideju samo iznela u javnost. (…) Provela sam dosta vremena u Italiji i sećam se kako sam u Rimu čekala na autobus koji nikada nije došao“, kaže Fransin Prouz, književnica i bivša predsednica američkog PEN Centra za DW.
Ona dodaje da je svesna toga da je generalni štrajk mnogo rizičniji, a i teži za Amerikance nego za Evropljane. Prouzova kaže da je razlog zbog kojeg je ipak pozvala na generalni štrajk prilično jednostavan.
„Deo mene misli da su novac i trgovina jedino do čega je stalo ovim ljudima (na vlasti). I zato je možda jednodnevni opšti štrajk jedino što može da ih pogodi“, navodi Prouzova.
On dodaje da, međutim, to ne znači da uspeh generalnog štrajka treba meriti samo po uticaju na ekonomiju.
„Pretpostavimo da svi Amerikanci tog jednog dana ne odu na posao, ne kupuju, ne putuju – mislim da to ne bi Donalda Trampa navelo da podnese ostavku“, rekla je Prouzova.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com