Nije jasno kako će se u budućnosti razvijati američka spoljna politika. Tramp pokušava da normalizuje odnose sa Rusijom, ali ako njegova nova strategija bude bila sprovođena dosledno, to znači da će napetosti i dalje rasti.
Američki predsednik Donald Tramp, sudeći prema strategiji nacionalne bezbednosti koju je izložio u ponedeljak, rešen je da izborni slogan „Amerika na prvom mestu“ ne ostane mrtvo slovo na papiru.
Međutim, označivši Rusiju i Kinu kao glavne američke globalne takmace i optuživši te zemlje da koriste nepravične ekonomske prakse i taktike kako bi „kontrolisale informacije i vršile represiju nad svojim građanima“, američki predsednik je, čini se, poklekao pred onim što je svojevremeno nazvao „vašingtonskom močvarom“.
Tramp je kineske aktivnosti u Južnokineskom moru i prisajedinjenje Krima Rusiji 2014. godine označio kao izazove američkim interesima u svetu, dok je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost, general Herbert Makmaster nazvao Kinu i Rusiju revizionističkim silama.
Ruski stručnjak za Ameriku Dmitrij Mihejev napominje da do juče Trampova administracija nije imala nikakvu strategiju i da je tumarala između različitih ideja. Na kraju, „duboka država“ nametnula mu je strategiju promovisanja američkog liderstva širom sveta.
„Pošto Tramp nije političar i nije dosledan, nije jasno da li je on promenio stav ili se jednostavno udavio u ’vašingtonskoj močvari‘, protiv koje je planirao da se bori“, kaže Mihejev i podseća da je Tramp svoju izbornu pobedu zasnovao na stavu da su prethodne vlasti potrošile ogroman novac na vojne baze širom sveta umesto da ulažu u američku ekonomiju i infrastrukturu.
„Sada Tramp prvo pristaje na povećanje vojnog prisustva u Avganistanu, a onda i na novu strategiju bezbednosti. Međutim, ovaj dokument ne mora da znači da se Amerika sprema za otvorenu konfrontaciju. Radi se pre svega o suparništvu — u vojnoj sferi, u ekonomiji, u sajber-prostoru. Mislim da Rusija treba da iskoristi trenutak i da ojača svoj uticaj na evroazijskom prostoru, jer ne isključujem da će u nekom trenutku ’duboka država‘ nametnuti Trampu mnogo oštriju strategiju“, zaključuje Mihejev.
Ne samo da se radi o prvoj strategiji Trampove administracije, radi se o prvoj takvoj strategiji u izmenjenim međunarodnim okolnostima, smatra stručnjak za međunarodne odnose Zoran Milivojević.
„Amerika, u svom shvatanju globalnih odnosa, u kojem je sebe videla kao neprikosnovenu silu, prepoznaje da je svet postao multipolaran, da postoje druge velike sile i da u tom smislu postoji konkurencija. Prepoznaje da su na svetskoj sceni, pored nje, i Rusija i Kina. Potvrđuje se, dakle, nešto što smo mi do sada identifikovali i znali“, kaže Milivojević.
Pored toga što Amerika identifikuje Rusiju i Kinu kao rivale za mesto vodeće svetske sile, ona ih identifikuje i kao pretnju američkoj nadmoći. Strategija se u tome koristi ideološkim obrascima koji su za nju, kaže Milivojević, i inače bili rezervisani — zaštita ljudskih prava i demokratija koriste se kako bi se rivali diskvalifikovali i bili suprotstavljeni razvijenom svetu.
„Strategija nameće, u narednom periodu, filozofiju nastupa u globalnim odnosima i nameće metodologiju kojom Amerika ubuduće treba da se bavi globalnim odnosima u suprotstavljanju uticaju Rusije i Kine i sugeriše jedan agresivniji nastup“, smatra Milivojević.
Međutim, prema Milivojevićevim rečima, takva strategija ne predstavlja Trampovu kapitulaciju pred „dubokom državom“, već je znak unutrašnje borbe sa njom.
„Ta strategija je pokušaj tih struktura da, na neki način, suzbiju mogućnost Trampu da do kraja sprovede i svoja predizborna obećanja, ali i svoje političke ciljeve kako je najavio. Mislim da Tramp i dalje ima u vidu potrebu da uspostavi dobre odnose, odnosno da Rusiju tretira kao partnera na globalnoj sceni, imajući u vidu promenu globalnih odnosa, i da traži rešenja koja će biti u funkciji interesa i jedne i druge strane, ali i globalnih odnosa. Prema tome, ta strategija je neka vrsta pritiska na Trampa i rezultat je delovanja ’duboke države‘ na buduću spoljnu politiku Amerike i međunarodne odnose na koje Amerika treba da utiče u narednom periodu“, objašnjava Milivojević.
Bez obzira na to što strategija prepoznaje Rusiju i Kinu kao glavne pretnje, Tramp se trudi da sa tim državama uspostavi prijateljske odnose, kaže Grigorij Jarigin sa Državnog univerziteta u Sankt Peterburgu.
„Tramp i dalje insistira na dijalogu sa Rusijom, a njegovu politiku prema Pekingu nemoguće je nazvati agresivnom. Stoga, apsolutno nije jasno kako će se u doglednoj budućnosti razvijati američka spoljna politika. Sa jedne strane, Stejt department, Pentagon i druge institucije imaju obavezu da se ponašaju u skladu sa tom strategijom, ali veliko je pitanje šta će preduzeti Tramp. Mislim da će on na neki svoj način tumačiti taj dokument, a to bi moglo do dovede do unutrašnjih neslaganja u vezi sa pitanjima nacionalne bezbednosti“, smatra Jarigin.
Svaki strateški dokument koji bude usvojen u Sjedinjenim Državama, kao vodećoj svetskoj vojnoj sili, mora da ima implikacije na svetsku bezbednost, kaže Milivojević.
Svaka američka odluka koja ima neku vrstu globalne težine automatski se odražava i na sistem svetske stabilnosti i bezbednosti, posebno u situaciji, kako kaže, kada ona nalaže ofanzivniji i agresivniji nastup prema rivalima ili u funkciji ostvarivanja američkih neposrednih globalnih interesa.
„Ukoliko dođe do njene realizacije na način kako ona projektuje buduće odnose prema Kini i Rusiji, odraziće se, u najmanju ruku, nastavkom neke vrste konfrontacije koju i sada imamo, bez obzira na pojavne oblike vezane za sprečavanje terorističkih akata, na saradnju između specijalnih službi, na poslednju komunikaciju između Putina i Trampa, koja bi trebalo da sugeriše da ipak idemo prema nekoj dinamici saradnje, a ne sukoba. Međutim, ako ta strategija bude realizovana, ovako kako projektuje buduće odnose, onda treba očekivati nastavak tenzija, nastavak pritisaka u međusobnim odnosima“, kaže Milivojević.
Tenzije i pritisci će se najviše manifestovati na neuralgičnim tačkama svetske politike, kakve su Severna Koreja, Južnokinesko more ili Bliski istok.
Amerika nema interesa da sada, kada je DAEŠ poražen, krene u proces stabilizacije Bliskog istoka, smatra Milivojević.
„Amerikanci nemaju taj interes i moj je utisak da neće dozvoliti da se stanje stabilizuje, da se pređe na prostor diplomatije i rešavanje situacije u Siriji ili Iraku mirnim sredstvima, već će tražiti načina da ipak idu u neku vrstu konfrontacije da ne bi priznali uspehe druge strane“, objašnjava on.
Takođe treba očekivati, kaže Milivojević, da Vašington na svaki način suzbije razvoj dobrih odnosa između Pekinga i Moskve. Ne dozvoljavajući dobre rusko–kineske odnose, Amerika će pokušati da sebi obezbedi dalju promociju svoje nadmoći i u novim okolnostima, zaključuje Milivojević.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com