Kanađanka Dona Pener pre gotovo deset godina je bila na operaciji abdomena, ali probudila se na stolu pre nego što je hirurg završio operaciju. Ona je jedna od retkih ljudi koje pogodi fenomen svesnosti pod opštom anestezijom tako da je gotovo sat i po vremena operacije bila svesna šta se događa, a bol je jedva podnela. Za BBC je nakon toliko godinama opisala kako se osećala.
2008. godine zakazali su joj laparoskopiju jer je patila od obilnih krvarenja tokom menstruacije. ‘Već sam imala iskustva sa opštom anestezijom i znala da sam da me opet čeka. Nikad ranije sa tim nisam imala problema, ali kad sam stigla u bolnicu, postala sam depresivna’, rekla je.
Dok je ležala na operacijskom stolu, medicinsko osoblje oko nje se pripremalo za zahvat, a anesteziolog joj je prislonio masku nakon čega je zaspala. Kad se probudila, i dalje je čula glasove u operacijskoj sali, ali odmah je pomislila: ‘Hvala Bogu, gotovo je!’
Ali tad je začula hirurga kako govori: ‘Skalpel, molim!’
‘Ništa nisam mogla da učinim. Dali su mi paralitik, što je uobičajeno kod operacije abdomena jer dodatno opušta te mišiće. Nažalost, opšta anestezija nije delovala, ali paralitik jeste. Uhvatila me je panika. Mislila sam da nije moguće da se takvo nešto događa. Zatim sam pričekala nekoliko sekundi, a onda sam osetila da je napravio rez. Ne znam kojim bih rečima opisala tu bol – bilo je strašno. Nisam mogla da otvorim oči, ustanem, pomaknem prst, ništa’, priča užasnuta Kanađanka.
Kasnije je lekarima i osoblju bolnice ponovila i neke detalje koje je tokom operacije čula. Čula je doktora kako komentariše: ‘Pogledajte joj slepo crevo, baš je lepo i ružičasto. Debelo crevo izgleda dobro, i jajnici izgledaju dobro.’ Tad je već čula i otkucaje svog srca na monitoru, a nju je preplavio strah i jeza.
Tada 44-godišnja Dona kaže da je proživela pravi pakao: ‘Povrh svega su me priključili na aparat za disanje koji mi je ubrizgavao kiseonik sedam puta u minuti. Imala sam 148 otkucaja srca u minuti, a sve što sam dobila su sedam udisaja. Počela sam da se gušim. Osećala sam kao da mi pluća gore.’
Kako je neprestano pokušavala nešto da kaže, tako je otkrila da može lagano da pomera jezik i da je to verovatno znak da paralitik popušta. Malo pomalo pomerala je cev za vazduh u ustima i konačno im privukla pažnju. Međutim, reakcija nije bila kakvu je želela. Izvukli su joj cev iz grla pa više nije mogla ni da diše. U mislima se oprostila od supruga i dece, a potom je imala vantelesno iskustvo.
Zvukovi operacijske sale ostali su u daljini, a ona više nije osećala ni strah ni bol, samo sigurnost, utehu i sreću. Osećala je da nije sama i nije želela da se vrati u salu i Zemaljskom životu, ali na to nije mogla da utiče. Nakon nekoliko sekundi ovog iskustva već je bila ponovo na stolu i čula doktore kako je podstiču da diše da bi se sve na kraju dobro završilo.
Čim je paralitik prestao da deluje, ispričala je hirurgu i ostalima šta se dogodilo. Doktor je posetio u sobi kasnije i rekao da zna da je bilo problema. Kroz suze je rekao da mu je žao, a ona mu je prepričavala detalje koje je komentarisao tokom operacije. Također nije trebao ni da joj objašnjava dijagnozu, ionako je već sve i sama znala.
Pener je tužila bolnicu i dobila odštetu, a odmah nakon operacije krenula je psihijatru zbog duboke traume koje je na njoj ostavilo ovo iskustvo. Danas o tome otvoreno priča jer želi da i medicinsko osoblje i ljudi budu svesni da se takva stvar može dogoditi bilo kome.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com