Curenje informacija iz diplomatske prepiske britanskog ambasadora u SAD Kima Deroka, zbog kog je on već podneo ostavku, diglo je veliku prašinu, ništa manju od one koju je svojevremeno izazvao „Vikiliks“.
Najnoviji incident u Britaniji, koji će biti i predmet istrage Skotland jarda, izbio je pre nekoliko dana, kada se u britanskom listu „Dejli mejl“ pojavio članak u kome je citirana sadržina telegrama, koje je britanski ambasador poslao u London i gde žestoko kritikuje Donalda Trampa.
Šef Bele kuće burno je na to reagovao na Tviteru, a britanski Forin ofis i Dauning strit izrazili su žaljenje povodom curenja informacija, kao i nadu da će britansko-američki odnosi uspešno prevazići incident. Zamenik ministra spoljnih poslova Velike Britanije Alan Dankan rekao je da „diplomate plaćaju danak za iskrenost“.
Skandal podseća na situaciju od pre skoro deset godina, kada su se u novembru 2010. godine na sajtu „Vikiliks“ pojavile kopije depeša, koje je američki Stejt department slao u ambasade širom sveta. Dokumenti su sadržali iskrene i često negativne kritike, koje su američke diplomate pisale o stranim liderima i njihovoj politici. To se nije odnosilo samo na protivnike, nego i na saveznike i partnere SAD.
Tadašnja reakcija Vašingtona slična je trenutnoj reakciji Velike Britanije, navodi se u komentaru agencije RIA Novosti. Konkretno, ambasador u Nemačkoj izvinio se za to „što su objavljeni tajni dokumenti, ali ne i za kolege iz Ministarstva spoljnih poslova“.
Sukob slobode medija i nacionalnih interesa
Ako ostavimo po strani zlonamerne šale o još jednom raskolu unutar zapadnih elita, važno je obratiti pažnju i na ideološki i moralni problem, koji leži u samim temeljima zapadnog sistema.
Reč je o sukobu između slobode štampanih medija i nacionalnih interesa. Dilema „štampati ili ne“ stoji ispred svakog lista, u čije ruke dospeju poverljive informacije.
Zapad, koji je stvorio koncept slobode govora i štampe u modernom smislu, nije dao nedvosmislen odgovor na to pitanje, nego je formirao određene smernice. Glavni orijentir se svodi na to da je objavljivanje tajnih informacija opravdano, kada je javna korist od toga veća nego moguća šteta za državu. To su obično nezakonite, moralno upitne, sumnjive odluke ili koraci koje vlasti preduzimaju, a koje garantuju nezadovoljstvo javnosti.
Na primer, trenutno se u Australiji raspravlja o članku koja je zasnovan na tajnim dokumentima o zločinima australijskih vojnika u Avganistanu. U očima medija, članak se svrstava u grupu „građani imaju pravo da znaju“ i ne odobravaju se koraci koje vlast u zemlji preduzima kako bi prikrila takve informacije. Ali u čemu se sastoji javni interes od objavljivanja službenih prepiski ambasadora, koji čine rutinski deo njegovog posla?
Sajt „Vikiliks“ oduvek se otvoreno pozicionirao kao antisistemska, antiglobalistička sila, a otkrivanje poverljivih informacija pratilo je njegove ciljeve u borbi protiv svetskog sistema zla, nasilja, laži i licemerja, kakvim ga smatra osnivač Džulijan Asanž i njegovi istomišljenici.
Toksične i destruktivne metode
Za razliku od njih, britanski „Dejli mejl“ tradicionalno se odlikuje patriotizmom. Objavljivanjem prepiske zvaničnika iz svoje zemlje, list je dao razlog svojoj publici da ismeva spoljnopolitičku situaciju i zakomplikovao odnose zemlje sa glavnim saveznikom u veoma teškom periodu.
Nema sumnje da će postojati brojne verzije o tome ko je i zbog čega uticao na curenje dokumenata i pojavljivanje članka. Na kraju, to je članak koji je beskoristan za društvo i štetan za državu, koji je zbog interesa određenih snaga u britanskom establišmentu, sistema državne uprave i medija, žrtvovao nacionalne interese Velike Britanije.
Poslednjih godina postala je uobičajena tvrdnja da je Zapad počeo da u unutrašnjoj politici primenjuje previše toksične i destruktivne metode koje su ranije primenjivane isključivo prema spoljnim protivnicima i konkurentima.
Ali sada je Velika Britanija načinila sledeći korak i u borbi protiv same sebe pozajmila praksu ekstremnih globalista iz „Vikiliksa“. Teško da je i Džulijan Asanž, koji u engleskom zatvoru čeka odluku o svojoj daljoj sudbini, mogao da se nada takvoj sofisticiranoj autodestrukciji Londona.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com