Da bi razumeli Putina, zapadni analitičari moraju shvatiti njegovu logiku. I tumačiti poruke koje šalje ne iz zapadnog, već iz ruskog ugla. Ključna poruka koju im je poslao susrećući se sa Tačijem jeste da se „kosovsko pitanje“ neće rešavati bez Rusije.
Da biste razumeli neprijatelja morate se voditi njegovom logikom! To je zaključio otac kineske strategijske misli Sun Cu pre oko dve i po hiljade godina.
Iako ova maksima deluje sasvim logično, najčešće se u političkoj praksi uopšte ne primenjuje. Poslednji koji je ukazao na to, upozoravajući Amerikance da će zbog toga izgubiti u tekućem sučeljavanju sa Kinom, bio je Henri Kisindžer. Objasnio je da Kinezi odlično razumeju Amerikance, čak sa velikom verovatnoćom mogu predvideti i sledeće poteze Vašingtona, dok Amerikanci samo površno razaznaju kinesku logiku, bez dubinskog sagledavanja i mogućnosti dugoročnog prognoziranja daljih raspleta. Zato su Kinezi u velikoj prednosti.
Isto kao i Amerikanci, brojni evropski poslenici požurili su da daju smisao susretu Vladimira Putina i Hašima Tačija.
Nema bolje ilustracije od pisanija Volfganga Išingera koji je zaključio da se radi o „dobroj vesti“ i da je bez veze „izgubljeno 11 godina“. Išinger, nekada posrednik u razgovorima Beograda i Prištine, a danas predsednik Minhenskog bezbednosnog foruma, optužuje Vojislava Koštunicu kako je nagovorio Moskvu da odbije njegov plan iz oktobra 2007. godine. Zahvaljujući Koštuničinom ubeđivanju, Moskva je zauzela „čvršći stav“.
Išingerov plan je zapravo bio pokušaj uređivanja odnosa Beograda i Prištine onako kako je to bilo odrađeno između Istočne i Zapadne Nemačke. Odnosno, ne bi se međusobno priznavali, ali bi Beograd dozvolio učlanjenje takozvane „Republike Kosovo“ u UN.
Pošto se vodi „zapadnom logikom“, nemački diplomata konstatuje kako zajednička fotografija Putina i Tačija i ne može drugačije da se razume nego da će Rusija sada prihvatiti njegovo rešenje. Kakva fatalna greška!
Najpre bi se valjalo osvrnuti na to kako je do susreta došlo.
Donekle je bilo mučno, a odnekle i zabavno posmatrati hvalisanje Hašima Tačija na društvenim mrežama o njegovom „pariskom uspehu“.
Mučno, zato što je ovaj šou priređen tokom događaja koji je organizovan kako bi se podsetili na žrtve i stradanja. U tom kontekstu, Tači je zaličio na one nesretne starlete koje idu po sahranama viđenijih kriminalaca pošto znaju da se na takvim komemoracijama okupljaju najbolje mušterije. Nije niko došao u Pariz da bi razmatrao pitanje statusa Kosova, još manje da bi se sa njim sretao.
Zabavno, zato što nam je Tači prezentovao da se za svega petnaest minuta fotografisao još i sa Trampom, Makronom i Erdoganom. Uspešna diplomatska misija. Mogao je sa svakim porazgovarati po dva-tri minuta. Ovo nije bio klasični, oficijelni bilateralni sastanak, pa mu zbog toga ne treba ni pridavati „istorijski značaj“.
Ipak, Putin je pristao da se Tačijem sretne, pa još i fotografiše. Kod Putina, koji baštini najbolju praksu i ruske carističke i sovjetsko-imperijalne („crvena imperija“) diplomatije, nema slučajnosti. Da nije hteo fotografiju sa Tačijem, on bi ga izbegao.
Kako bi se razumelo kakvu je poruku želeo da pošalje, mora se malo bolje poznavati i evroazijska geopolitička misao iz koje proizilazi „ruska logika“ i nešto duže pratiti „Putinov simbolizam“ u spoljnopolitičkom delovanju. Upravo zbog nepoznavanja i jednog i drugog, zapadni eksperti su bili „neprijatno iznenađeni“ i posle ruske intervencije u Južnoj Osetiji, i posle priznavanja Abhazije, i posle referenduma na Krimu, i posle angažmana u Donbasu i posle odluke da se Asad brani u Siriji svim sredstvima i do samog kraja.
Kada je o Kosovu reč, Išinger pravi dve krupne sistemske omaške.
Prvu kada tumači dešavanja od pre jedanaest godina. Naime, zauzimanje „čvršćeg kursa“ oko Kosova u Rusiji se ne odigrava u zimu već u leto 2007. godine. SAD su tada uz pomoć EU, daleko od očiju javnosti, unutar UN, čak šest puta pokušavale da na Savet bezbednosti proguraju novu rezoluciju koja bi zamenila 1244. Šest puta su Rusi uporno govorili da će uložiti veto. Amerikanci su na kraju odustali.
Svesno ili nesvesno, učvršćivanju pozicije Rusije pomogao je predsednik Buš koji usred tih sastanaka putuje u Tiranu i odatle poručuje: „Kosovo će biti nezavisno!“ Ako su imali kakve iluzije do tada, Rusi su ih posle Bušovog govora razvejali.
Balkan jeste „zona direktnih ruskih geopolitičkih interesa“ već puna dva veka i Moskva je očekivala da joj u bilo kom raspletu ostane neki „kontrolni paket deonica“. Kao što je to, na primer, bilo u BiH. Nekada je uticaj Moskve na Balkanu bio slabiji, nekada jači, ali je on u kontinuitetu prisutan još od vremena Aleksandra Prvog, prema tumačenjima pojedinih istoričara još i od ranije.
Ovakvim stavom Zapada Moskvi nije nuđeno apsolutno ništa, osim geopolitičkog istiskivanja i spoljnopolitičkog ponižavanja.
Vojislav Koštunica jeste bio lepo dočekan u Moskvi, ali je isto tako bilo očigledno da njegovi stavovi „padaju na već uzoranu zemlju“. Videvši da ne mogu dobiti podršku Rusije, Amerikanci okreću ploču i idu u jednostrano proglašenje nezavisnosti „republike Kosovo“, čime prave novi pogrešan korak. Kada se pojavio Išingerov plan Moskva je već imala zacementiran stav o Kosovu.
Drugu omašku Išinger pravi kada pomišlja da bi kratak susret u Parizu sa Tačijem mogao promeniti odnos Putina ka Balkanu.
Zapad je počeo sa jednostranim delovanjem, potpuno isključujući Rusiju iz svakog dogovora na Kosovu 2008. godine, ali ga je potom nastavio šireći NATO najpre na Hrvatsku i Albaniju, pa zatim na Crnu Goru, sprovodeći svojevrsnu obojenu revoluciju u (Severnoj) Makedoniji i pripremajući je u Bosni i Hercegovini.
Zašto bi sada Putin pristajao na zapadnu igru i Išingerov plan, tako dozvoljavajući da se i iz Srbije, koja je ostala poslednje uporište solidnog uticaja Rusije na Balkanu, u potpunosti istisne svako prisustvo Moskve? To je do te mere naivno da ne zavređuje bilo kakav komentar.
Putin neće menjati svoj stav povodom Kosova i upravo se zbog toga i fotografisao sa Tačijem. Za njega je to bila prilika da pokaže svima kako je Rusija i dalje važan, veliki igrač na Balkanu. Putin nije izbegao Tačija zato što je tako poslao poruku, ne u prvom redu Srbima ili Albancima, već pre svega kolegama iz SAD i EU.
Otprilike im je rekao: hteli ste da nas izbacite sa Balkana 2008. godine jednostrano delujući na Kosovu, a evo deceniju kasnije vidite da se ta stvar ipak ne može rešavati bez nas! Uprkos vašem delovanju u Hrvatskoj, Albaniji, BiH i Makedoniji, mi ostajemo tu. I nema boljeg dokaza da smo činilac regionalne bezbednosti od Hašima Tačija koji juri po stepeništima i hodnicima ne bi li napravio selfi. Sa Putinom. Ne sa Merkelovom, Trudoom, Junkerom ili Tuskom. Oni mu oko ove stvari više ne mogu pomoći. Uradiše šta su mogli i cilj nije postignut.
Da bi razumeli Putina, zapadni analitičari moraju shvatiti njegovu logiku. I tumačiti poruke koje šalje ne iz zapadnog, već iz ruskog ugla. Ključna koju im je poslao susrećući se sa Tačijem jeste da se „Kosovsko pitanje“ neće rešavati bez Rusije.
Inače ćemo ovaj film gledati još jedanaest godina. Ne verujete? Pročešljajte onda primere Putinovog delovanja u proteklih petnaest godina. Iznenadićete se koliko je različitih poruka slao i povodom Južne Osetije, i povodom Abhazije, Krima, Donbasa i Sirije. Iznenadićete se koliko je zapravo njegova politika bila predvidiva. Da bi druge razumeli, morate se voditi njihovom logikom.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com