Tokom samo nekoliko meseci, Etiopija prolazi dramatičnu transformaciju. Novi premer, Abi Ahmed, potpisao je mirovni sporazum s Eritrejom nakon godina napetih odnosa, pomilovao je i amnestirao hiljade pojedinaca i organizacija, čak i terorističkih. Opozicione grupe dobile su poziv za učestvovanje u mirnoj transformaciji države, mediji su dobili dodatnu slobodu, uspostavljena su sindikate i radne grupe za kontrolu zakona korišćenih za ograničavanje ljudskih i političkih prava, piše ugledni Foreign Policy.
Neviđene promene ipak prati i određeni rizik. Isti magazin upozorava da je situacija neopisivo slična Jugoslaviji tokom raspada bivše države. Etiopija je federalna država podeljena na devet teritorijalnih jedinica većinom podeljenih po etničkim crtama. Tigray, Somali, Amhara i Oromia čine oko 80% države i nose imena po dominantnim etničkim grupama. Jačanje takvih grupa davanjem teritorijalne autonomije pravi je mač sa dve oštrice. S jedne strane smanjuju se tenzije između grupa, ali pripadnost nekom narodu postaje sve važnija, povezuje se s teritorijom i time raste rizik nekog budućeg ekscesa.
Jugoslavijom je dominirao Savez komunista, a do devedesetih godina je postao praktički konfederacija republičkih stranaka. Etiopijom već decenijama vlada Etiopijska narodna revolucionarna demokratska fronta (EPRDF), koalicija etničko-regionalnih stranaka. Jugoslavija je prolazila kroz političku transformaciju tokom kasnih osamdesetih godina prošlog veka, baš kao Etiopija danas. Kao i pre tri decenije, pitanja o budućnosti političkog i privrednog sistema došla su središte interesa javnosti, a sve je duboko isprepleteno etničkom politikom.
Zasad se čini da neće biti ništa od ozbiljnijih zahteva za ocepljenjem jer najglasniji secesionisti i dalje imaju veliki interes za očuvanjem države. Somali regija decenijama priča o samostalnosti, regija Tigray može da izazove novu krizu, ali mnogi govore da je reč samo o prividnim tenzijama.
Foreign Policy upozorava da, bez obzira na ozbiljnost secesionista, regionalne vlasti ometaju progon kriminalaca na federalnom nivou, često optuženih i za ratne zločine ili korupciju.
Uz pažljivu kontrolu delikatnom tranzicijom Etiopija može izbeći opasni raspad po etničkom ključu.
Kad se njihova trenutna situacija usporedi s Jugoslavijom osamdesetih godina nakon smrti Josipa Broza Tita, nakon reformi i uvođenja novih sloboda, vidimo da postoji opasnost od sve većeg nacionalizma kakav je pogodio Jugoslaviju.
Jugoslovenske vlasti više nisu pribegavale represiji u tolikoj meri, a kako su nastajale sve veće razlike između komunističkih predstavnika pojedinih republika, tako je nacionalistima postajalo lakše da krivicu prebacivati na „one druge“. Pitanje „gde si bio ’41.“ sve češće se čulo u bivšoj Jugoslaviji, ponajviše zato što se o tome nije pričalo dok je Tito bio živ i železnom rukom je suzbijao takva pitanja. Nacionalisti su sve to iskoristili u svoju korist kako bi osvojili vlast u svom malom delu države. Teritorijalna struktura države, gde je svaka jedinica osim BiH i Kosova, imala dominantnu nacionalnu grupu, išao je na ruku nacionalistima. Lako su osvojili vlast, pokrenuli otcepljenje i kasnije etnička čišćenja.
Međunarodnu zajednicu Jugoslavija nije previše zanimala, pogotovo u kontekstu raspada Sovjetskog saveza, nemačkog ujedinjenja i kraja Hladnog rata. Međunarodni monetarni fond i Svetska banke nisu vodili računa o razlikama između republika kad su postavljali uslove za dobivanje kredita, što je dovelo do ekonomske krize, eksplozije nezaposlenosti i konačnog pada poverenja u državu.
Nedostatak elite ili vođe spremnih na ujedinjenje naroda kako bi se zajednički rešili zajednički problemi bilo je tek ulje na vatru političarima poput Slobodana Miloševića koji je prvi krenuo u obračun s onima drugima. Prva meta bili su mu Albanci na Kosovu.
Neke ključne razlike ipak idu Etiopiji na ruku. Sastavne jedinice etiopijske federacije nisu ranije postojale kao posebne države, odanost etiopskoj državi je i dalje na visokom nivou, bez obzira na pripadnost nekom narodu unutar države. Možda i najvažnije, čini se da su veze između naroda snažnije u Etiopiji nego u Jugoslaviji. Svi se sećaju zajedničke borbe protiv italijanske invazije pre osamdesetak godina, dok u Jugoslaviji nije bilo svesrdnog otpora nacističkoj okupaciji. Geopolitika, čini se, ide na ruku Etiopiji i očuvanju države. Dok su jugoslovenske republike većinom imale granice s drugim državama, najvažnija etiopska regija Oromia nalazi se u samom središtu i nema šanse za njihovim otcepljenjem bez potpunog raspada države.
Savez komunista Srbije podržavao je sve veću centralizaciju i očuvanje države pod svaku cenu dok su stranke u Sloveniji i Hrvatskoj podržavale otcepljenje. Najveće etiopske stranke pak zagovaraju održavanje jedinstvene države.
Usprkos svemu, postoje i u Etiopiji narodi, baš kao Hrvati i Slovenci, koji zagovaraju otcepljenje, piše Foreign Policy.
Ide im na ruku i to što međunarodna zajednica puno pažljivije prati događanja i tranziciju države. Kako bi izbegli ponavljanje jugoslovenskog scenarija, etiopijski vođe moraju ozbiljno da paze i brzo rešavati etničke tenzije. Najgori protivnici mirnim promenama doći će iz političkih redova jer će, neizbežno, neki postati nezadovoljni tokom demokratskih promena. Širenjem straha i mržnje pokušaće da očuvaju svoju poziciju i biće potrebno da se oni posebno kontrolišu.
Neutralne i legitimne federalne strukture moraće da se pozabave rešavanjem tenzija, a predstavljanje tranzicije kao zajedničkog projekta čitave države može poslužiti kao jedan od faktora ujedinjenja naroda. Svega toga nedostajalo je u Jugoslaviji i trebalo bi da posluži kao najveće upozorenje budućim državama. Etiopija je do sada izbegla neke od zamki jugoslovenskog scenarija, ali mora nastaviti jednako oprezno da pristupa svojoj tranziciji. Kako bi se izbegao još jedan krvavi rat.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com