Kada su ruskog predsednika Vladimira Putina pitali prošle nedelje na samitu G-20 da li je bio iznenađen akcijom turske vojske u Siriji, on je odgovorio da nije. „Zato imamo Ministarstvo inostranih poslova i specijalne službe da bi bilo što manje iznenađenja”, odgovorio je ruski lider zapadnim novinarima.
I zaista, teško da na svetu ima ljudi koji su bolje informisani od Putina, za šta su najzaslužnije ruske specijalne službe – globalni obaveštajni servisi prisutni u svakom delu sveta.
Ako postoje kriterijumi po kojima se definiše status supersile, onda je obaveštajni sektor jedan od najvažnijih, a u tom segmentu samo dve ili tri države mogu se pohvaliti razvijenom mrežom globalnih razmera.
U Rusiji ima veliki broj različitih obaveštajnih struktura, službi, uprava, agencija, ali su dve osnovne: Spoljna obaveštajna služba (SVR RF) i Glavna obaveštajna uprava Generalštaba Oružanih snaga (GRU GŠ VS RF).
U javnosti se često pominje i Federalna služba bezbednosti (FSB RF) kao agencija koja se bavi špijunažom, ali ona prema zakonu nema takvih ovlašćenja u inostranstvu, već se bavi bezbednosnom i obaveštajnom delatnošću u granicama Ruske Federacije.
Jedna od najvažnijih funkcija FSB-a je kontraobaveštajna i unutar ove službe postoji Departman za kontraobaveštajne operacije, u čijem sastavu radi i specijalno odeljenje koje se bavi isključivo borbom protiv Centralne obaveštajne agencije SAD (CIA).
Postojanje ovog specijalnog odeljenja javnosti je postalo poznato nakon hapšenja američkog agenta Rajana Fogla 2013. godine, koji je radio kao savetnik ambasade SAD u Moskvi.
Uhvaćen je prilikom vrbovanja jednog pripadnika ruskih specijalnih službi koji se bavio borbom protiv terorizma na Kavkazu, i tom prilikom su kod 30-godišnjeg Fogla pronađena specijalna tehnička i sredstva za maskiranje, instrukcije za vrbovanje i 100.000 evra. Agent je posle hapšenja predat američkoj ambasadi i dato mu je šest dana da napusti Rusiju.
Spoljna obaveštajna služba RF nastala je posle raspada Sovjetskog Saveza i disolucije Komiteta državne bezbednosti (KGB SSSR), odnosno njegove podele na SVR i FSB. Pre toga, ova služba bila je poznata kao Prva glavna uprava KGB (PGU KGB SSSR) i vodi poreklo od sovjetskih „čekista” predvođenih Feliksom Edmundovičem Dzeržinskim, i zloglasnog NKVD-a, čuvara „revolucionarnog poretka”. Posle Drugog svetskog rata, ove funkcije konsolidovane su unutar KGB-a i Ministarstva unutrašnjih poslova.
Osnivač SVR-a je Jevgenij Maksimovič Primakov, ruski državnik i premijer, kome je predsednik Boris Jeljcin 1991. dao zadatak da reorganizuje Centralnu obaveštajnu službu (CSR SSSR), koja je kao takva postojala svega nekoliko nedelja, u momentu raspada SSSR-a i KGB-a.
Primakov, koji se u ovim turbulentnim događajima našao na čelu PGU KGB-a, a zatim nakratko i CSR-a, postao je prvi direktor SVR-a.
Na tom mestu ostao je više od pet godina, zatim je postao šef diplomatije (1996), a 1998. i ruski premijer. Njemu pripadaju neke od najvećih zasluga za dolazak na vlast Vladimira Putina, takođe visokog oficira KGB-a, koji je 1998. i 1999. bio i prvi čovek FSB-a.
Tajnim ukazom predsednika Rusije 1997. formirana je jedinica „Zaslon” u strukturi SVR-a, koja je zadužena za izvođenje specijalnih operacija u inostranstvu i procenjuje se da je u njen sastav tada ušlo oko 300 ljudi.
Rusi zvanično ne priznaju postojanje ove jedinice, ali specijalizovani vojni TV kanal Zvezda objavio je u aprilu 2015. da su borci „Zaslona”, bez vazdušne ili bilo kakve druge podrške sa strane, evakuisali pripadnike američke ambasade u Jemenu, kada se njihova zgrada našla pod snažnom vatrom pobunjenika.
Ovih dana se u SAD mnogo priča i o učešću ruskih obaveštajaca u dešavanjima koja prate američke predsedničke izbore. „Vašington post” javio je da bezbednosni organi SAD proveravaju da li Rusi izvode tajnu operaciju radi izazivanja haosa, koristeći između ostalog i sajbernapade i izazivajući masovno nepoverenje američkih građana prema predstojećim izborima i političkom sistemu uopšte.
Odgovarajući na ove navode, Putin je rekao da ruska država ne stoji iza hakerskih napada i da je veoma teško dokazati odakle oni dolaze.
U doba Hladnog rata bilo je nekoliko zvučnih špijunskih skandala s učešćem KGB, CIA i britanskih službi. Obaveštajci s obe strane gvozdene zavese izvodili su spektakularne operacije, infiltrirajući svoje agente na najviša mesta na dugi niz godina.
Recimo, pukovnik KGB-a Oleg Gordijevski 11 godina radio je za London, sve dok 1985. nije morao da pobegne u poslednjem trenutku iz SSSR-a. Za britanski MI-5 i američku CIA je radio, doduše, tek oko dve godine, i pukovnik GRU Oleg Penjkovski.
Uhapšen je i streljan 1962, ali njegov učinak u špijuniranju Nikite Hruščova i tadašnjeg sovjetskog režima, usred Kubanske krize, i danas se smatra najvećim uspehom Zapada u obaveštajnom ratu protiv Moskve.
Kada je reč o vojnoj obaveštajnoj agenciji GRU, ona je 1992. nastala od istoimene sovjetske službe, nakon što su se podelile Oružane snage SSSR. Rusiji su pripale sve vojne institucije i formacije koje su bile na njenoj teritoriji.
Prema zvaničnim podacima, GRU se sastoji od 13 uprava i osam odeljenja, uključujući i uprave za kosmičku špijunažu, informacione ratove, diverzije, strateške doktrine, vojnu ekonomiju i druge.
Služba raspolaže s najmanje sedam specijalnih brigada (Specnaz) na kopnu i moru, s oko 10.000 pripadnika. Upravo se GRU u zapadnim krugovima najviše sumnjiči za organizaciju sajbernapada na SAD i EU, kao i za finansiranje opozicionih partija i pokreta u ovim zemljama.
Najveći slučaj ruske špijunaže posle Hladnog rata dogodio se 2010, kada je izvršena velika razmena ilegalnih agenata između Moskve i Vašingtona. U javnosti je najpoznatija postala mlada i atraktivna Ana Čapman, osumnjičena da je radila za SVR, dok je s druge strane Moskva otkrila američke agente, naučnika Igora Sutjagina i bivšeg pukovnika GRU Sergeja Skripalja.
Osim lepe Ane, koja kao da je pobegla iz filma o Džejmsu Bondu „Iz Rusije s ljubavlju”, tada je razmenjeno još devet ruskih ilegalaca, od kojih su neki i po više decenija radili na Zapadu.
Sve njih izdao je bivši pukovnik SVR Aleksandar Potejev, koji je time naneo ogromnu štetu svojoj zemlji. Potejev je pobegao u SAD samo nekoliko dana pre hapšenja ruske špijunske grupe. U Rusiji je osuđen za izdaju i dezerterstvo, vest o njegovoj iznenadnoj smrti u Americi objavljena je u ruskim medijima u julu 2016. godine.
(Bojan Bilbija, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com