Otkako su pre nešto više od dve nedelje preuzeli vlast, Donald Tramp i njegov tim su čak triput – više nego što su pretili i Islamskoj državi – prizivali mogućnost oružanog sukoba s Kinom, najvećim privrednim rivalom. Sve manje novi američki predsednik deluje kao istinski antiintervencionista koliko se čini da samo, u odnosu na Baraka Obamu i njegove prethodnike koji su tvrdili da tako postupaju u ime ljudskih prava, ima druge, neskriveno ekonomske razloge iz kojih je spreman da šalje vojsku u inostranstvo.
Upozoravajuće je možda trebalo biti to što je Tramp dvaput javno žalio što američka invazija na Irak – koju je svojevremeno podržavao da bi to kasnije, kada je raspoloženje birača tako nalagalo, oportunistički negirao – SAD nisu naplatile uzimanjem celokupne iračke nafte kao nadoknade za svoju „pomoć” Iračanima. Bez tolike nafte, pitanje je da li bi Irak ikada bio u središtu pažnje Vašingtona, ali nikada ranije nije američki establišment kao sada tako otvoreno tugovao što nije prigrabio najveće, zapravo i, da bude još gore, jedino bogatstvo jedne tuđe nacije sve do poslednje pare.
Tramp smatra i da nešto od kineskog bogatstva nije zaista njihovo, nego da je valutnim manipulacijama, damping cenama i drugim „podvalama” oteto od američkog naroda.
(Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com