Migrantske krize ne događaju se samo u Evropi. Do pre koju godinu Venecuela je bila utočište za političke i ekonomske migrante iz Južne Amerike. Iako njima niko nije obećavao veliko bogatstvo i raskošan život, oni koji su u toj zemlji zatražili utočište, imali su neku vrstu temeljene sigurnosti i znali su da ih niko neće progoniti, da neće biti gladni i da će im biti dostupno lečenje ako se razbole. Ipak, od smrti predsednika Huga Čaveza sve se preokrenulo naglavačke, a Venecuela je postala zemlja u kojoj nema apsolutno ničeg, ni posla, ni lekova, ni hrane, ni bolnica, ni lekara.
Ono što se trenutno događa u Venecueli i u zemljama koje se sa njom graniče, može se komotno nazvati velikim migrantskim talasom. Procenjuje se da se samo u susednoj Kolumbiji nalazi oko 1,2 miliona gladnih komšija koji su došli da rade za nešto hrane i smeštaj. Prosečna dnevnica od desetak dolara zadovoljava sve njihove potrebe. Oni nisu imali apsolutno nikakvog izbora jer su u svojoj zemlji bili gladni i bez novca, ali što je još gore, i bez perspektive da dođu do novca i da u nekom od kilometarskih redova jednom u deset dana dočekaju sreću da mogu da kupe pola kilograma pirinča ili brašna.
Sve je otišlo toliko daleko da su kolumbijske vlasti poslale izaslanstvo u Tursku kako bi skupili tamošnja iskustva u “baratanju” sa sirijskim izbeglicama. Iako Kolumbija ima 45 miliona stanovnika, 1,2 miliona izbeglih Venecuelanaca za tu zemlju veliko je opterećenje. Drugi izbeglički talas kreće prema Brazilu, gde u svakom pograničnom gradiću ima barem po nekoliko hiljada izbeglih iz Venecuele. Izbeglica već ima u Panami, Trinidadu i Tobagu, Peruu, Dominikanskoj Republici, Argentini… Zanimljiva je i činjenica da sve te zemlje u osnovi granice drže otvorenim jer je upravo Venecuela u nekim teškim i gotovo bezizlaznim istorijskim trenucima oberučke prihvatala izbeglice iz tih zemalja. Kada se sve zbroji i analizira, postaje potpuno jasno da Venecuela postaje neka vrsta latinoameričke Sirije u kojoj pravi rat samo što nije izbio.
Za sada protestanti na ulicama ratuju protiv vojske kojoj naređuje predsednik Nicolas Maduro. Verovatno je pitanje trenutka kada će se iskristalizovato neka ozbiljna naoružana paravojska koja će početi ozbiljno da ratuje. Tada će se ceo taj kontinent verovatno suočiti sa milionima gladnih, bolesnih i teško pothranjenih izbeglica. Tako će Venecuela i njeni ljudi postati samo još jedan narod na popisu onih koji zbog političkog apsurda gube budućnost, prenosi Večernji list.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com