Barak Obama je sa sloganom „Da, mi to možemo“ 2008. postao predsednik SAD, ali od ove godine je Donald Tramp taj koji će „moći“ između ostalog i da revidira mnogo toga, mada ne sve, što je Obama postigao, piše danas Dojče vele (DV).
DV konstatuje da se svet promenio u poslednjih osam godina, od 2009. godine kada je Obama položio zakletvu.
„Obama je postao predsednik u najtežem momentu od vremena još od Frenklina D. Ruzvelta“, smatra profesor Ajvan Morgan sa Koledž-univerziteta u u Londonu.
„SAD su bile pred najvećom recesijom od vremena “Velike depresije“ i vodile su dva rata u svetu. Bilo je to veoma teško nasleđe“, kaže Morgan.
Otežavajuće je bilo i to što je Obama bio suočen sa zaoštrenom političkom polarizacijom u sopstvenoj zemlji i Republikanskom partijom čiji je jedini cilj bio da ga onemogući u radu i skine sa funkcije predsednika.
Obami je uspelo da, nakon teške finansijske krize i krize banaka 2008, sačuva zemlju od sunovrata u veliku depresiju i to je njegov lični uspeh.
To se danas međutim lako zaboravlja, ukazuje profesor amerikanistike Dezmond King sa Univerziteta u Oksfordu.
Kao odgovor na neposredne posledice finansijske krize, Obami nije pošlo za rukom da odlukom Kongresa legitimiše najveći program finansijske podrške u američkoj istoriji, već mu je uspelo da sprovede najveći zakon za regulisanje finansijskih tržišta (tzv. Dud-Frenkov zakon), kako u budućnosti ne bi moglo da dođe do sličnih neregularnosti i potresa.
Tramp bi mogao da anulira dobar deo Obamine zaostavštine, ali „ono što je Obama uradio da bi SAD sačuvao od katastrofa – to ostaje“, smatra profesor Dejvid Silvan sa Univerziteta u Ženevi.
Jedna od takvih katastrofa bila je i finansijska kriza. Obamina je zasluga što se pobrinuo za to da se SAD oporave od velike ekonomske krize 2007/8“, dodaje Silvan.
Obamina najvažnija unutrašnjo-politička tekovina bila je reforma zdravstva – „Obamaker“. „To je njegova zaostavština“, kaže King.
„Obamaker“ bi mogao da bude biti prva politička žrtva Donalda Trampa i Kongresa u kojem dominiraju Republikanci. Oni su najavili da će suspendovati najveći unutrašnjo-politički projekat Obame, koji su od početka nastojali da suzbiju.
„Verujem da je najveći unutrašnjo-politički propust Obame tokom njegovog mandata – pad blagostanja“, kaže Morgan. Obama je doduše prepoznao taj problem, ali nije mogao da ga reši, što je konačno i dovelo do uspona Trampa.
Stručnjaci smatraju da je najvažnije spoljno-političko dostignuće Baraka Obame bio sporazum o atomskom programu sa Iranom. Oni isto tako misle da će taj sporazum Trampova administracija jednostavno da – torpeduje.
Obamino odbijanje da učestvuje u ratu u Siriji, moglo bi da bude jedan od dva njegova trajna uspeha koji će ostati i koje čak ni Trampova vlada neće da revidira, jer je „veoma malo onih koji bi sada želeli vojnu intervenciju u Siriji“.
„Ne uvlačiti SAD u rat“ – tako oksfordski profesor King sumira Obaminu spoljno-političku zaostavštinu – „jer, Amerika je navikla da vodi ratove i da bude uvučena u njih, tako da je ogroman učinak bilo zapravo odoleti ratu“.
King dodaje da mnogi smatraju da je to bila greška, ali nakon dugo vremena Obama je bio jedini predsednik kojem je uspelo da zaustavi konstantni odlazak mladih američkih vojnika na strana ratišta.
Londonski profesor Morgan objašnjava da je filozofsku bazu za Obaminu spoljnu politiku činila spoznaja u ograničenost američkog uticaja, ali i pomeranje prioriteta sa Evrope na Bliski i Srednji istok, sve do Dalekog istoka. Obaminu spoljnu politiku Morgan smatra pesimističnom.
Kada su u pitanju „ograničene mogućnosti američkog uticaja“, tu će Tramp imati sasvim drugačije poglede nego što ih je imao Obama. Upravo zato što Obama nije ništa uradio u Siriji, taj je politički vakuum mogla bi da popuni Rusija. Rezultat svega jeste da je Rusiji po prvi put od sedamdesetih godina prošlog veka, uspelo da se u regionu pojavi kao veliki igrač.
Bez obzira na to šta Tramp i njegovi kongresmeni iz redova Republikanske partije budu uradili sa Obaminim nasleđem, Obama je već obezbedio posebno mesto u istoriji kao prvi predsednik SAD afričkih korena, navodi DV.
Ta činjenica veoma je važna, napominje profesor King. Do toga nikada ne bi moglo da dođe da nije bilo promena koje je ostvario američki građanski pokret za ljudska prava, koji je delovao šezdesetih godina dvadesetog veka.
Rasni odnosi se tokom Obamine vladavine nisu poboljšali, čak su se i pogoršali, smatraju eksperti. I to zato što je izbor predsednika koji nije bio belac doveo do formiranja rasistički orijentisanog anti-Obama-pokreta.
„Samo nekoliko meseci nakon Obaminog dolaska na vlast, pojavio se nacionalni pokret koji je počeo sa agitacijom protiv Obame – tzv. “Čajanka“ (Tea-Party)“, podseća King. Istovremeno, iznesene su sumnje i postavljeno pitanje da li je Obama uopšte rođen u SAD i da li uopšte ima prava da bude izabran za predsednika.
To se, kaže Morgan, odrazilo na izbore 2016. godine.
„Smatram da je neka vrsta kompleksa niže vrednosti kod belih Amerikanaca, s obzirom da činjenicu da je na vlasti crni Amerikanac, povećala probleme koje je imala Hilari Klinton. Prvi crni američki predsednik, pa prva žena u Beloj kući – to je Amerikancima bilo jednostavno previše. I onda su izabrali Trampa“, zaključio je on.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com