Ideja antiglobalizma, na koju su pažnju ponovo skrenule neuobičajeno žestoke demonstracije u Hamburgu tokom trajanja samita G20, bar zasad je utopijska, a establišment s obe strane Atlantika pokazao se vrlo uspešnim u nastojanju da je demonizuje.
Problem je, smatra Srđa Trifković, spoljnopolitički urednik američkog mesečnika „Kronikls“, i što je sam antiglobalistički pokret kontroverzan: ne samo da njegovi učesnici nemaju uporište u Trećem svetu, koji tobože predstavljaju, nego su i pobornici onog oblika globalizacije koji je oličen u migrantskim invazijama.
Istovremeno, kaže Trifković u emisiji „Sputnjik intervju“, antiglobalisti fundamentalno greše u tome što nisu svesni problema kulturne globalizacije, koji je daleko opasniji i daleko destruktivniji od ekonomske.
U Hamburgu su antiglobalistički demonstranti ostavili za sobom opljačkane radnje, razbijene izloge i spaljene automobile, pa su ih po medijima otvoreno nazivali huliganima, a lider Socijaldemokratske partije Nemačke Martin Šulc uporedio ih je sa teroristima. Međutim, prema rečima Nenada Radičevića, dopisnika lista „Politika“ iz Nemačke koji je pratio samit, u Hamburgu je održano tridesetak protesta, a na samo dva je bilo incidenata, dok su ostali bili veoma mirni.
„Daleko od toga da je desetine hiljada demonstranata bilo nasilno. Izgrede je činilo tek hiljadu — hiljadu i po ljudi, dobrim delom radikalni levičari iz Hamburga, ali i iz raznih delova Evrope koji su se odazvali pozivu levičarskog kulturnog centra Roza flora da im se pridruže u borbi protiv G20“, objašnjava Radičević i dodaje da su sad svi krajnji levičari osumnjičeni da su radikali i nasilnici.
Na pitanje da li su levičari iskompromitovali antiglobalističku ideju, koja u suštini nije nešto negativno jer zagovara borbu protiv siromaštva i nejednakosti, Srđa Trifković ocenjuje da je globalistički pokret oličen u levici odavno diskreditovan.
„To je pokret bogate zapadne dece, koja su sita i apsolutno im ništa ne fali pod kapom nebeskom. Ali ta tobožnja antiglobalistička avangarda koja želi da spreči eksploataciju radnika i seljaka Trećeg sveta ne da nema nikakvu podršku, nego naprotiv — ti isti siromasi koji jedva spajaju kraj s krajem prizivaju globalizaciju u formi investicija multinacionalnih kompanija da bi izašli iz materijalnog beznađa“, kaže Trifković. On situaciju poredi sa 1968. i odnosom između radikalizovanih levih studenata zapadne Evrope i zapadnoevropske radničke klase.
„Dakle, ništa novo pod kapom nebeskom. I dalje imamo besne bogate mlade ljude sa viškom adrenalina, hormona i energije. Većina njih te svoje proteste usmerava na besmislene šetnje i demonstracije, mala manjina na destrukciju koja im godi sama po sebi. Sa stanovišta efekta na globalne trendove, oni su potpuno irelevantni“, smatra naš sagovornik.
Još jednu kontroverzu vidi u činjenici da se ogromna većina ljudi koji pripadaju levom antiglobalističkom pokretu zalaže za ukidanje barijera za priliv imigranata sa Bliskog istoka i iz severne Afrike.
„S jedne strane, taj politički besmislen projekat želi da štiti proizvođače kafe u zapadnoj Africi i farmere kaučuka u Indoneziji od eksploatacije multinacionalnih kompanija koje ti farmeri prizivaju, a s druge strane, oni nemaju sluha za svoje sugrađane koji možda pripadaju suprotnom kraju političkog spektra, a koji se bune protiv neograničene imigracije koja im uništava kvalitet života“, rezimira Trifković, dodajući da ne može „i jare, i pare“.
On skreće pažnju i na to da mnogi levičarski antiglobalisti imaju neke maglovite revolucionarne konotacije, pa u migrantima koji će nužno biti nezadovoljni svojim položajem, zato što nisu sposobni da funkcionišu u postindustrijskom društvu, vide potencijal za neki revolucionarni naboj koji u sopstvenom narodu više ne nalaze.
Trifković objašnjava i gde je problem između ideja koje zagovara kanadska književnica i socijalna aktivistkinja Naomi Klajn, čija je knjiga „Ne logo“ za mnoge postala manifest antiglobalizma i njegove praktične realizacije.
„U praksi takve organizacije apsolutno nemaju šanse zato što se zasnivaju na jednom utopijskom projektu. Isto kao što je i klasični dijalektički materijalizam bio utopijski projekat, tako je ovaj postmoderni kulturno-marksistički projekat utopijski. On želi novog čoveka, prevaspitavanje čoveka, novu ljudsku prirodu zasnovanu na ultratolerantnom, a u stvari negatorskom odnosu prema sopstvenoj kulturi i tradiciji i na komponovanju neke nove svesti“, obrazlaže Trifković.
Antiglobalistički protesti, kako kaže, doživljavaju neuspeh, baš kao što su se i protesti u Americi nakon izbora Donalda Trampa završili po principu „tresla se gora, rodio se miš“. Razlog je, tvrdi, što mehanizmi establišmenta dobro funkcionišu s obe strane Atlantika. To objašnjava i poraz desničarskih partija s antiglobalističkim predznakom na izborima u Evropi, poput Nacionalnog fronta u Francuskoj, Slobodarske partije u Austriji ili Partije za slobodu u Holandiji.
„Taj globalizujući establišment će demonizovati desne antiglobaliste sa stanovišta antidiskriminacionizma, rasizma, ksenofobije i svih izama, a u Francuskoj će promovisati čoveka kakav je Emanuel Makron, koji je oličenje globalističkog duha, koji je u suštini iznikao niotkuda i koji se sve bizarnije ponaša: novinarima kaže da nema šta s njima da razgovara jer oni nisu sposobni da sagledaju svu kompleksnost njegovih misli. Ili želi da vrati jupiterski oblik predsedništva u Jelisejsku palatu“, primećuje Trifković.
Sa druge strane okeana, podseća sagovornik Sputnjika, „duboka država“ funkcionisala je na nešto drukčiji način: trebalo je zbiti redove oko mita o ruskom hakovanju američkih izbora i veza Trampove administracije sa Rusima da bi se sprečio detant koji je Tramp najavio.
Međutim, dodaje on, stvari su u Hamburgu, na Trampovom susretu s Putinom, ipak prošle mnogo bolje nego što se moglo očekivati na osnovu histerične atmosfere stvorene u Vašingtonu.
„Ali s obe strane Atlantika vidimo da je establišmentu u interesu da se nastave kako ekonomski globalizujući procesi tako i taj kulturni glajhšaltung koji teži da praktično ceo svet svede na meru zapadne postmoderne“, navodi Trifković, imajući u vidu sistem totalne kontrole svih aspekata društva razvijen u nacističkoj Nemačkoj.
Koji je onda recept, ako partije koje imaju predznak „antiglobalističke“ ne uspevaju da dominiraju, a s druge strane imamo zalaganje jednog dela zemalja sveta za multipolarni svet, ali i nepravedni poredak u kom su bogatiji sve bogatiji, a siromašniji sve siromašniji? Deo rešenja je, veruje gost „Sputnjik intervjua“, da se kroz proces multipolarizacije stornira uloga dolara kao globalne rezervne valute. Ipak, ni u Rusiji, ni u Kini, koje su nosioci multipolarizacije, nisu sazreli uslovi za to. U Rusiji postoje otpori dedolarizaciji, dok Kinezi sede na takvim rezervama američkih zapisa trezora da bi sebi dali autogol kad bi sada išli na obaranje dolara, objašnjava Trifković.
„Oni to mogu da učine, ali to drže kao rezervni adut za slučaj da eskalira kriza oko Južnog kineskog mora ili oko Tajvana. U ovom trenutku ponašaju se kao diler koji finansira svog narkomana: on upada u sve dublje dugove, ali je i dalje sposoban da te dugove pokriva. Kad dođe čas da cena servisiranja spoljnog duga SAD premaši sposobnost plasmana novih zapisa federalnog trezora, tog trenutka počinje krah američke globalne imperije. Na domaćem planu jedina šansa je da se desi jedna ozbiljna ekonomska kriza koja bi diskreditovala ovaj globalizujući konsenzus i koja bi ljude prinudila da kroz borbu za egzistenciju preispitaju svoje vrednosne postavke. Iako u ovom trenutku imate sve slabiju srednju klasu, lumpenproletarizaciju radnika, to još uvek nije stepen pauperizacije koji bi doveo do ozbiljne radikalizacije“, zaključuje Trifković.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com