Deca turskog porekla ne “blistaju“ u nemačkim školama, uglavnom postižu slabije rezultate od drugih, iako su rođena u Nemačkoj, imaju angažovane roditelje i uče vredno, pa je u stručnoj javnosti zemlje postavljeno pitanje – zašto je to tako i zašto mali Turci češće od drugih prekidaju školovanje.
Mali Turci, češće od drugih, napuštaju školu, jače su izloženi siromaštvu, a svega osam odsto njih završi fakultet, dok u isto vreme čak 24 odsto malih Nemaca stekne univerzitetsku diplomu, pokazuje statistika.
Deca turskog porekla postižu lošije rezultate u školama, ne samo u poređenju sa domicilnim stanovništvom, već i sa migrantima iz, kako navodi statistika, bivšeg Sovjetskog saveza.
Ko je kriv što malim Turcima loše ide u nemačkim školama – oni sami, njihovi, uglavnom neškolovani, roditelji, hladni i nepravedni učitelji, pomalo surov školski sistem rane „selekcije“, nedostatak uzora, povezanost uspeha i socijalnog porekla ili sve to i mnogo više od toga zajedno i pomešano sa opštim pitanjima integracije rekordnih 10 miliona stranaca u Nemačkoj?
Jedno od objašnjenja leži u njihovim precima, kažu eksperti. Pošto su im dede i očevi došli, uglavnom, iz siromašnih evroazijskih prostora Turske, i sami bez škole i obrazovanja, onda se stepen obrazovanja, izgleda, tako prenosi i na decu, ali to, kako ukazuju eksperti, nema puno veze sa poreklom.
To, u principu, može da ukazuje na problem reprodukcije klasa, koji nije nepoznat u nemačkom društvu, gde “veliki“ inženjeri, rađaju male, buduće, nove inženje, čistačice, buduće čistačice, lekari, nove lekare…
Nisu, međutim, samo mali Turci u većini slučajeva neuspešni u školi, već su to, pokazuju različite studije, i njihovi roditelji. Za Turke u Nemačkoj se kaže da se teže od drugih useljenika integrišu, imaju problema sa nemačkim jezikom, žene su im, uglavnom, domaćice, a oni češće od drugih – nezaposleni i bez šansi.
Kada je o malim Turcima reč, studija Instituta za razvoj kvaliteta u obrazovnom sistemu pokazuje da turska deca u devetom razredu i u prirodno-tehničkim predmetima i matematici zaostaju u znanju i to – do dve godine.
“Njihova ambicija je delimično veća nego kod dece koja nemaju migraciono poreklo…ali, ne pokazuju isti uspeh“, rekla je Nikol Hag sa tog instituta.
Osim obrazovnog statusa turskih roditelja, koji je uglavnom nizak i “krivac“ za neuspeh dece, postoje i drugi faktori – a to je, između ostalog, i stvarna podrška kod kuće. U turskim porodicama ne fali dobra volja i studije pokazuju da turski roditelji češće od ostalih očeva i majki pomažu svojoj deci pri pisanju domaćih zadataka, ali im je teško da ih zaista podrže.
“Moj otac je uvek govorio da mi treba da studiramo, kako ne bismo, kao on, stajali pored visoke peći, ali oni lično nisu znali nemački, niti kako se to studira“, rekla je Selma Henriksen, danas uspešna hemičarka.
Istraživači školskog života iz Berlina došli su i do još jednog zaključka koji bi u vreme diskusija o integraciji stranaca mogao imati interesantnu ulogu – a to je ne/poverenje, rezervisanost i uzdržanost učitelja, kada su u pitanju turska deca.
A, kada je učitelj rezervisan i ima manje poverenja u neko dete, onda se onima od kojih se manje očekuje poklanja i manja pažnja.
Plavooka učiteljica, možda, i voli malog, crnookog Mehmeda, ali je, kako smatraju istraživači iz Berlina, ipak, rezervisana i ima manje poverenja u njega, nego u ostalu decu, čak i kada se njegov rad ne razlikuje od rada drugih.
Ahmet Ezdemir je odrastao u jednom rudarskom naselju u Ahenu i, kao dete je imao sve ono što u nemačkom školskom sistemu otežava karijeru – turske roditelje koji ne govore nemački, četvoro braće i sestara u lošim školama i – crnu kosu i oči.
“Uvek sam bio Turčin i stranac“, seća se Ezdemir, danas akademski obrazovan menadžer u oblasti marketinga, docent na dve visoke škole i autor knjiga.
On je, uprkos svemu, uspeo i, premda njegovi roditelji od šezdesetih godina prošlog veka žive u Nemačkoj, njegov slučaj i dalje izuzetak pošto, kako piše politički nedeljnik “Špigl“, deca i unuci turskih useljenika koja su u Nemačkoj odrasla, relativno retko “zablistaju“ u statističkim podacima o obrazovanju.
Naučnici sa univerziteta u Manhajmu došli su do zaključka da gimnazijski učitelji iz matematike lošije ocenjuju decu migracionog porekla, čak i kada imaju isto urađene standardne testove.
Sam Ezdemir je rekao da je on, kao dete, od svoje učiteljice godinama slušao rečenicu – ti to ne možeš.
“Takve komentare sam uvek gutao. Šta je trebalo da učinim“, kaže Ezdemir i navodi da su i njegovi rođaci i prijatelji imali slična iskustva.
I hemičarka Henriksen se seća jednog učitelja fizike, koji joj je rekao da ona uvek mora računati sa slabijim usmenim ocenama, zato što ima tamnu kosu.
“To me je godinama okupiralo i puno motivacije uzelo“, rekla je Henriksen.
Osim toga, decu, a izgleda, posebno onu turskog porekla “muči“ i jedan školski sistem koji ih prerano, posle četiri godine školovanja, sortira prema uspehu i radu. “Ja sam želela da idem u gimnaziju“, rekla je Henriksen, ali posle razgovora sa direktorom škole, ipak, nije to bilo moguće.
Ezdemir je, međutim, imao preporuku učiteljice za gimnaziju, ali su mu starija braća savetovala da bi to za njega bila “za broj veća“ škola i da on “i tako i tako neće ići dalje“.
Na neuspeh turske dece u školi utiče, između ostalog, i to što im nedostaju uzori, a frajburški sociolog Albert Šer kaže da su za uspešan obrazovni proces potrebne osobe, koje motivišu-svejedno je da li je to ujak, prijatelj, da li je stranac ili ne.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com