Nobelova nagrada Handkeu, koji je simbol jednog novog pogleda na svet, u stvari je poruka da stare vrednosti na kojima su uređeni društveni odnosi, nemaju više uporište u svetu. Otuda i besne reakcije Albanaca, jer su svesni da je to jedan od signala da su propustili mogućnost da ostvare svoju ideju države na Kosovu.
Nobelova nagrada za književnost dodeljena austrijskom književniku Peteru Handkeu, iznenadila ga je kao i mnoge koji razumeju pod kakvim je okolnostima i kome sve bila dodeljivana. A kako je dodeljivana, najbolje govori Handkeova sunarodnica i koleginica po peru Efride Jelinek, koja je Nobelovu nagradu dobila 2004. Tada je rekla da zna da je tu nagradu trebalo da dobije Handke, a ne ona, a to je i ovoga puta ponovila, komentarišući odluku Nobelovog komiteta rečima: Bilo je krajnje vreme.
Šta im drugo preostaje…
Dodeljivanje najvećeg priznanja srpskom prijatelju Handkeu je, međutim, Albance i njihove zvaničnike ne samo iznenadilo, nego razbesnelo. Besnih koji to nisu krili bilo je još u našem komšiluku, među Bošnjacima i njihovim zvaničnicima, a „iznenađenje“ je iskazao i američki PEN.
„Šta im drugo preostaje“, primetio je reditelj Ljubiša Ristić na te reakcije. A takve su baš kao da mu je Nobelova nagrada uručena za prijateljstvo sa Srbima, a ne za njegovu književnost koju Handkeovi kritičari, po sopstvenom priznanju, nisu ni čitali.
„Objašnjenje“ Albanaca da je Nobelovu nagradu za književnost dobio neko ko se protivio NATO bombardovanju Srbije, koje je, kako kažu, Kosovu donelo slobodu, ni najmanje, međutim, nije apsurd, koliko god to tako zvučalo, smatra sociolog dr Slobodan Reljić.
Ma kako nagrade delovale uzvišeno i kao svet za sebe koji određuje nekakav redosled vrednosti, u svojoj osnovnoj ravni su deo društveno-političkih odnosa i one se u stvari i dobijaju u društvu da bi favorizovale neki pogled na svet, objašnjava profesor sociologije na Učiteljskom fakultetu.
On je podsetio da je nedavno, upravo u okviru Nobelovog komiteta, vođena rasprava oko toga što su svojevremeno dodeljivane nagrade za književnost piscima koji nisu to zasluživali, s obzirom na njihove književne vrednosti, što je počelo da nanosi štetu i Komitetu i nagradi.
Simbol novog sveta
Zato Reljić smatra da je to što se sada desilo sa Peterom Handkeom očigledan znak promene mišljenja u tom komitetu, jer Handke je, nesumnjivo, simbol jednog novog, drugačijeg pogleda na svet.
„Mi i Handke smo se našli na istom putu u odnosu na novi svetski poredak. Kada smo se pobunili protiv toga, bili smo užasno usamljeni i on je jedan od retkih ljudi koji je od početka i neskriveno sa potpuno jasnim pogledom gde vodi taj novi svetski poredak, stao uz nas. On je pritom rizikovao i sopstvenu karijeru, imao je niz problema, skidali su mu predstave, izdavači su se odmicali od njega. Ali to govori o nekoj vrsti njegovog proročanskog, genijalnog razumevanja stvari. On zato i jeste najveći pisac na nemačkom jeziku, zato što može 20 godina pre da razume kretanja u svetu nego neki drugi ljudi“, kaže sagovornik Sputnjika.
Upravo zbog toga on buku koja se zbog Nobelove nagrade Handkeu digla kod naših suseda i u svetu, vidi kao potpuno normalno reagovanje. To što se desilo je, kako je ocenio, težak udarac čitavoj infrastrukturi, i državnoj i društvenoj, podignutoj na nekim starim vrednostima, koje se sada praktično raspadaju.
Književnost kao društveni uticaj
On nagrađivanje Handkea vidi kao jednu vrstu simboličke poruke da te stare vrednosti, koje sada brane na nivou pitanja života i smrti, više nemaju uporište u svetu. Književnost nije sama po sebi i nije ona samo pisanje i čitanje, već je pitanje društvenih uticaja, kaže Reljić, ističući da je posredi promena koju on povezuje i sa nedavnim govorom Donalda Trampa pred Generalnom skupštinom UN, kada je poručio da svako ima pravo da organizuje svoj život u svojoj državi, na način za koji misli da je to najbolje.
„Po meni, sve reakcije su ovde normalne. I komitet koji je Handkeu dao nagradu pokazuje, iako radi u dramatičnim uslovima i pod velikim pritiscima, da je sposoban da razume te promene u društvu. I drugo, reagovanje naših suseda pokazuje da oni razumeju da je prošla ta najviša faza mogućnosti zaštite njihovih interesa. Ja mislim da su Albanci ovog trenutka svesni, a pored najnovijeg, postoji još niz signala da je prošla ta najviša tačka kada su oni imali mogućnost da ostvare tu svoju ideju države na Kosovu“, ocenio je sagovornik Sputnjika.
Priznanje važno i za Srbe
Ovaj sociolog smatra da je osim za Handkea, nagrada važna i za Srbe, zato što smo direktno vezani za taj njegov globalni društveni angažman.
„Preko Handkea dobijamo neku vrstu satisfakcije u međunarodnim odnosima, i u kulturnim i u političkim“, ističe on. A na komentare da su Srbi sa Handkeom dobili drugog nobelovca u svojim redovima, ne naravno u nacionalnom smislu, Reljić kaže da se u nekom pomerenom smislu može tako reći, jer je štitio naše pravo da se pobunimo protiv svetskog poretka koji nam je nanosio neopisive štete, poniženja, a znamo šta smo sve proživeli prethodnih 25 godina.
Reditelj Ljubiša Ristić smatra da u ovom slučaju bes Albanaca i drugih ne predstavlja problem za Srbiju.
„Albanci nisu problem, već Beograđani koji su očajni zbog Handkeove Nobelove nagrade. Oni su problem. Problem su ovi koji nemaju ni pogled na svet, ni ideologiju, ni svoj sopstveni narod, ništa. Oni imaju samo biznis plan. Dok god imaju taj biznis plan i neko to plaća, oni će biti protiv Handkea. Šta god da se radi, oni će govoriti o Miloševiću, oni će biti za NATO. To je sve normalno, to im je biznis plan“, kaže on za Sputnjik.
NATO i odnosi slobodu
A takav je, dodaje on, i slučaj sa Albancima na Kosovu i Metohiji, koji bez NATO-a ne postoje. Otuda u njihovim besnim reakcijama i konstatacija da se Handke protivio NATO bombardovanju Srbije koje je njima donelo slobodu.
„Pa tako će im NATO i odneti slobodu kad ode. Kao što je ostavio Kurde na cedilu, tako će i njih ostaviti na cedilu“, nema dilemu sagovornik Sputnjika.
Ristić ukazuje na neupitnu činjenicu da u svetu danas nema većeg pisca od Handkea.
„Od svih dobitnika Nobelove nagrade poslednjih desetak godina, Handke jedini već ima svoje mesto u istoriji svetske književnosti. Ovi naši ovde to ne razumeju. Oni misle on je važan zato što je prijatelj Srba, a to nema nikakve veze. On je najveći svetski pisac, a to što je prijatelj Srba, to je normalno, kao što je bio i Harold Pinter, kao i Dario Fo i drugi nobelovci“, zaključio je Ristić.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com