Protesti „žutih prsluka“ u Francuskoj najavljuju vreme u kom će biti sve više ovakvih buntova, ne samo u Evropi već i šire, a u čijem je korenu osećaj duboke nepravde prema običnom čoveku koji više ne može da ćuti na namete koji se nižu. Zato je neophodan konsenzus o novoj evropskoj politici.
Dva su puta pred Evropom: ili će formulisati novu evropsku državu blagostanja, ili će pasti u niz pobuna baza, upozorava Neven Cvetićanin, predsednik Foruma za strateške studije Instituta društvenih nauka.
Kako objašnjava u emisiji „Svet sa Sputnjikom“, država blagostanja koja je svojevremeno „razmazila građane evropskih država“, dekonstruisana je i oni je sad ponovo traže.
„U jednom momentu moraće da sednu i dogovore se kao u vreme kad je konstituisana Peta republika. Da li ćemo dobiti šestu ili neku novu EU, ne bih da spekulišem, ali činjenica je da ono što se dešava u Francuskoj ne može da se rešava na nacionalnom nivou, već je potreban novi dogovor na evropskom nivou“, smatra Cvetićanin.
Da li se dešava „evropska intifada“
Prema oceni Ane Otašević, dugogodišnje dopisnice iz Pariza, protest „žutih prsluka“ u Francuskoj samo je odraz opšteg nezadovoljstva koja se valja Evropom.
„Evropa je išla ka tome da se stvara nova nadnacionalna konstrukcija, koja će onda da prevaziđe te nacionalne interese jer će postojati viši arbitar, kao što je EU. Ali sada kao da dolazi drugi talas, reakcija na ono što je trebalo da bude snažna evropska administracija, koja nije uspela da odgovori na suštinske potrebe građana, jedino je uspela da bude ekonomska unija. Pri tome je sledila neoliberalnu politiku koja je postajala sve grublja i čvršća zato što se finansijski kapitalizam otrgao“, obrazlaže Otaševićeva.
Na pitanje da li smo svedoci „evropske intifade“, kako glasi jedan od naslova u američkim medijima, Branko Pavlović, advokat i analitičar, ocenjuje da su francuski „žuti prsluci“ deo istog, šireg procesa protiv koncepcije gde se odluke izmeštaju izvan struktura na koje građani uopšte mogu da utiču.
Potpuno su na istom tragu, ali u različiti pojavnim oblicima, smatra Pavlović, i „bregzit“, i izbor Donalda Trampa u SAD, i nove vlade u Italiji i Austriji, ali i previranja u Nemačkoj, gde se završava era Angele Merkel.
„Reč je o sveobuhvatnom talasu koji kaže: nećemo taj neoliberalni koncept u kom se odluke donose mimo građana a u korist enormno malog broja besramno bogatih ljudi. Taj talas je nezaustavljiv zato što puca koncept koji je uvek podrazumevao da makar Amerika, Francuska, Nemačka, Britanija i Italija budu oslonac, i vidi se da ta naddržavna struktura visi u vazduhu“, kaže Pavlović.
Razlog zbog kog je došlo do toga vidi u rastućoj snazi drugog dela sveta, poput Kine i Indije, dok je ishod potpuno jasan: svet će odbaciti neoliberalnu koncepciju.
Nije autizam ako Srbija ima svoju politiku
Kad je reč o tome kako će se razvoj događaja u Evropi odraziti na Srbiju, Cvetićanin ističe da je za nas najvažnije da ne upadnemo u „spoljnopolitičke makazice“, kao i da ne izgubimo stabilnost.
„Da li ćemo da pričamo sa Briselom ili pojedinačno? Za našu državu je najkorisnije da priča i multilateralno i bilateralno, da dobro proceni šta ovo znači u procesu rešavanja pitanja KiM i, što je najvažnije, šta sve ovo znači po eventualni proces proširenja EU“, kaže on, uz napomenu i da moramo paziti da se „ne radujemo tuđoj nesreći dok imamo jako mnogo svojih“.
Ana Otašević ističe da je za Srbiju važno da ima sopstvenu politiku.
„Ovo je trenutak da shvatimo da nemamo pol koji je bio referentan, da EU i ljudi s kojima smo tamo razgovarali više nemaju autoritet i da država mora da nađe snage unutar svog prostora i izgradi politiku koja će biti zasnovana na njenoj tradiciji i njenim vrednostima. Jer ovo što vidimo u Francuskoj je upravo to — francuska kultura i njene vrednosti. Moramo da znamo šta je to kod nas da bismo odlučivali o ključnim politikama i tokovima koji nisu važni samo za nas već i za čitav region. U svakom slučaju, povratak sebi, ali lekcija iz Francuske — ne možete da vodite neoliberalnu politiku a da to ne ostavi posledice i da nemate posla sa narodom“, navodi novinarka.
Pavlović smatra da je za Srbiju važno da ima razgranate strategije i mere, procenjujući kad i šta od toga može da ostvari.
„Ovako mi neko otvara poglavlja, tapše me po ramenu, a u stvari je virtuelan i od juna može da ne postoji. Dakle, vraćanje sebi nije autizam, nego baš znači uhvatiti najsavremeniji trend, voditi računa o sopstvenom interesu, naravno, svestan da nisi džin i da moraš da se uklapaš u objektivne okolnosti i tokove“, ističe Pavlović.
Cvetićanin konstatuje: „Važni su dobra analitika i dobra predviđanja. Sva unutrašnja politika na Balkanu je spoljna politika i moramo da budemo sposobni i mudri da predvidimo buduća dešavanja u Evropi i posledice po Srbiju“.
Rusko iskustvo kao primer
Živimo u „doba podešavanja“ — globalnog, između najjačih sila SAD, Rusije i Kine, i u Evropi, među najmoćnijim državama, ističe Cvetićanin.
Evropa je, podseća on, nastala na liniji dogovora Šarla de Gola i Konrada Adenauera kada su formirali njeno tvrdo jezgro, koje je bilo „i evropsko i nacionalno, i kosmpolitsko i hrišćansko, i socijalno odgovorno i liberalno“.
On ukazuje na iskustvo Rusije, gde je predsednik Vladimir Putin, kako zapaža, uspeo da napravi sintezu između sovjetskog perioda i carske Rusije, između socijalnih zahteva i zahteva da se razvija privreda.
Takva vrsta lidera i takva vrsta sinteze Evropi je, po mišljenju Cvetićanina, potrebna i sada.
Kroz istoriju su, kaže on, nakon svih buntova zainteresovane strane morale na kraju da sednu za sto i razgovaraju. „Bili to predstavnici kapitala i sindikati, građani i elita — pre ili kasnije će se taj dogovor napraviti, samo je pitanje koliko ćemo da čekamo, kolika će da bude šteta i najzad “ kako će da se to odrazi na nas na Balkanu“, navodi ovaj ekspert.
U Evropi, po mišljenju Ane Otašević, jedan od odgovora može biti i ono što predlaže francuski ekonomista Toma Piketi — da se napravi nova evropska skupština koja bi bila mešavina poslanika nacionalnih parlamenata.
Prema rečima Branka Pavlovića, Piketijeva ideja postavlja temeljno pitanje: hoćemo li da imamo veći uticaj nacionalnog suvereniteta.
Zato, uveren je, EU prvo mora da ide korak unazad ka jačanju nacionalnih država a tek onda, u nekom dužem periodu, neke 2050. ili 2070. da se vrati integraciji, kad njene privredne strukture budu više izjednačene.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com