Jug-jugoistok

Žanr: triler
Trajanje: 86 min.
Premisa: „Nije pitanje da li ste paranoični, već da li ste dovoljno paranoični“

SINOPSIS

Nekada popularna srpska glumica Sonja Savić, koja već deset godina živi u Sloveniji, došla je u Beograd da se sa majkom i bratom Milošem iz Belgije, koga nikad nije videla, dogovori o nasledstvu.

Sonja dobija histerični napad tvrdeći da joj je oteta kćerka Sofija i beži u nepoznatom pravcu. Miloš alarmira policiju i zajedno sa inspektorom Despotovićem kreće u potragu za njom. Pronalaze je i ona im priznaje da je izmislila otmicu deteta. Pretpostavljeni obaveštavaju Despotovića da Sonjino dete zaista postoji. Otac je ministar inostranih poslova Srbije i Sonja ga štiti da taj podatak ne bi iskoristile neprijateljske službe, koje su i otele dete.

Međutim, ministar saopšti Despotoviću da nikakvo dete ne postoji, da ga Sonja odavno proganja i da je ona verovatno u službi onih koji bi želeli da ga kompromituju. Ko laže, a ko govori istinu? Ko je lud? Ko će biti ubijen?

O FILMU

„Jug-jugoistok“ je psiho-triler o krhkoj granici između realnosti i fikcije u društvu koje ne želi da se modernizuje, već se prepušta dejstvu inercije i tome da uvek drugi odlučuju o njegovoj sudbini.

Sonja Savić je neko ko ne pristaje na postojanje tabu tema. Zato je ona glavna junakinja filma „Jug-jugoistok“, pošto se kroz njenu životnu i profesionalnu priču, zahvaljujući njenoj iskrenosti prema sebi i okruženju, događaji iz bliske prošlosti mogu sagledati u širem kontekstu.

Film „Jug-jugoistok“ je i esej o uticaju ideologije na društvo u kojem su mitovi uvek imali veliku prednost u odnosu na realnost. U vremenu kada se traži spremnost svakog pojedinca i celog društva da se suoči sa neposrednom prošlošću, događaji se maskiraju, prikrivaju poluistinama ili naprosto potiskuju.

Ako je 20. vek bio vek šizofrenije, 21. vek je definitivna pobeda paranoje. Ni najobičniji događaj kojem prisustvujemo ne može više da bude oslobođen dodatne retorike po kojoj se prepoznaju različiti (para)politički uticaji. Istrenirani smo za „zaveru ćutanja“, za gomilanje nasilja svake vrste koje na kraju dovodi jedino do ravnodušnosti, što je zapravo i cilj onih koji truju prostor javnog mnjenja.

U svetlu neokolonijalne kulturne politike Srbiji su ostavljene teme povezane sa postkomunističkom agonijom ili magijskim realizmom. Kao da nam nisu dozvoljene filmofilska osvešćenost, ozbiljnost dostojna misaonih bića i šansa da se bavimo žanrovima uobičajenim u drugim kinematografijama.

U tom smislu je film „Jug-jugoistok“ pokušaj da se napravi balkanski odgovor na Hičkokov film „Sever-severozapad“ i da se ne prepustimo ovdašnjem ustaljenom principu po kojem se estetika prepušta politizaciji. Naš cilj je da filmom „Jug-jugoistok“ obrnemo taj proces: da estetizujemo politiku, da ona postane potčinjena umetnosti. Naravno, u srpskim produkcionim i ideološkim okolnostima to je gotovo nemoguća misija, ali zahvaljujući DV tehnologiji i prijateljskoj atmosferi u kojoj je nastajao film „Jug-jugoistok“, to je ipak postalo moguće.

O REŽISERU

Milutin Petrović (reditelj, koscenarista, koproducent)
Na filmu je debitovao kao reditelj dokumentarnim ostvarenjem „Specijalno vaspitanje“ (1987), a u oblasti igranog programa TV serijom „Dome, slatki dome“ (1987), nakon koje je usledio TV film „Telefomanija“ (1988). Režirao je više od 30 muzičkih spotova za najpoznatije rok grupe u bivšoj Jugoslaviji i autor je više desetina kampanja za reklamne agencije.

Godine 1993. režirao je kultni pozorišni mjuzikl „Trinidad“. Reditelj je, koscenarista i koproducent dugometražnog igranog filma „Zemlja istine, ljubavi i slobode“ (2000), za koji je dobio Fazbinderovu nagradu na festivalu u Manhajmu, nagradu žirija u Sočiju i prvu nagradu za scenario na festivalu u Vrnjačkoj Banji. „Zemlja istine, ljubavi i slobode“, prema glasanju domaćih kritičara, proglašena je za najbolji srpski film 2000. godine.

O GLUMCIMA

Sonja Savić (Sonja)
Debitovala je na filmu još kao tinejdžerka („Leptirov oblak“, 1977). Filmskim ulogama tokom osamdesetih godina („Živeti kao sav normalni svet“, „Una“, „Šećerna vodica“, „Davitelj protiv davitelja“, „Balkanski špijun“, „Osuđeni“, „Čavka“) izborila je status zvezde domaćeg filma kreirajući uloge izvan određenog faha, ali uvek sa prepoznatljivim ličnim pečatom.

Za ulogu u filmu „Život je lep“ (1985) nagrađena je na festivalu u Veneciji. Devedesetih godina ređe se pojavljuje na filmu („Mi nismo anđeli“, „Uvod u drugi život“, „Ni na nebu ni na zemlji“, „Urnebesna tragedija“), ali je sve aktivnija kao rediteljka („Prvi srpski tehno vodvilj“, „Supernaut ­ Beograd andergraund“, „Plej“). Veliki povratak na glumačku scenu usledio je posle uloge u filmu „Hleb i mleko“ (2001), nagrađenog „Zlatnim lavom“ u Veneciji.

Hristina Popović (Kristina)
Još kao devetogodišnjakinja igrala je u predstavi „Čekajući Godoa“, a potom u „Plavoj ptici“ i „Banović Strahinji“. Imala je epizodne role u filmovima: „Noć u kući moje majke“, „Dezerter“ i „Tango je tužna misao koja se pleše“. Sa 15 godina vozila je profesionalno rolšue (spustovi i trke). Snimila je i filmove „Kordon“ i „Skoro sasvim obična priča“, a u pozorištu je igrala u predstavama „Frederik ili bulevar zločina“, „Hazarski rečnik“, „Beli, beli svet“.

Nedeljko Despotović (inspektor Despotović)
On je reditelj, glumac, producent i scenarista. Serija „Osam vekova Studenice“, koju je režirao za TV Beograd, dobila je više domaćih i međunarodnih nagrada. O pripremi i realizaciji proslave Svetog Save na Internetu, kao režiser i producent, realizovao je dugometražni film „Bez grada i zakona“ (2000). Snimio je trilogiju monodrama sa Ljubom Tadićem u glavnoj ulozi: „Odbrana Sokratova“, „Krapova poslednja traka“ i „Prota Mateja Nenadović“. Glumio je i u filmovima „Dečko koji obećava“ i „Zemlja istine, ljubavi i slobode“.

Puriša Đorđević (Đorđević)
Klasik je srpskog filma. Kao reditelj debituje dugometražnim igranim filmom „Opštinsko dete“ (1953). Punu autorsku afirmaciju stiče filmskom trilogijom („Devojka“, „San“ i „Jutro“), tematski vezanom za Drugi svetski rat. Savremenom problematikom bavi se u filmovima „Pavle Pavlović“ (1975), „Trener“ (1978) i „Tango je tužna misao koja se pleše“ (1997). Za svoje filmove dobio je brojne nagrade. Pojavljivanje u filmu „Jug-jugoistok“ je njegov glumački debi.

Miloš Lolić (Miloš)
Lolić je pozorišni reditelj i glumac. U Bitef teatru režirao je predstavu „Adam i Eva“, a u Ateljeu 212 predstavu „Velika bela zavera“. Debitantsku ulogu ostvario je u filmu Saše Radojevića „Poljupci“ (2004).

Oficijelni sajt: