Kad prošlost zakuca

Žanr: drama
Trajanje: 122 min.
Zemlja porekla: Nemačka, Francuska, V. Britanija, SAD

SINOPSIS

Hauard Spens je video i bolje dane. Nekad je igrao junake vesterna, sada su za njega ostale samo sporedne uloge. Vodi veoma sebičan život, topeći gađenje prema sebi u alkoholu, drogi i mladim ženama – sve dok jednog dana od majke ne sazna da možda ima dete. Sama ideja za njega znači tračak nade da njegov život nije prošao zalud u celosti. Hauard polazi da traži sina ili kćer, šta je – da je. Pronalazi Dorin, ženu koju je nekada voleo, i Erla, mladog pevača, kome otac više nije potreban. Da sve bude još zamršenije, tu je i Skaj (Nebo), koja može da bude njegova ćerka iz jedne kratke veze, i Sater, lovac na ucene, koji je odlučio da ga vrati na snimanje filma s kojeg je pobegao.

REDITELJ O FILMU

„Kad prošlost zakuca“ je film o ljubavi i porodičnim odnosima. Najviše od svega, ovo je film o propuštenim šansama i kajanju koje dolazi kada shvatite da ste ih propustili. Tragikomedija u kojoj glavni junak uspeva da prepozna ljubav svog života, ali prekasno.

O REŽISERU

Vim Venders (reditelj)
Rođen je u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata. Deo je širokog kulturnog trenda posleratne Nemačke koji uključuje i Fasbindera, Hercoga i Petera Hendkea. Doprineo je ponovnom definisanju nemačkog filma i producirao neke od najimpresivnijih filmova svih vremena. Prvi Vendersovi kratki filmovi reflektuju i njegove nemačke korene i duboko poštovanje prema američkoj filmskoj i kulturnoj tradiciji. Venders je podjednako odan i dokumentarnom filmu. Svoj prvi dokumentarac – „Munja iznad vode“, napravio je 1980. godine, a „Klub Buena Vista“ doneo mu je i nominaciju za Oskara za najbolji dokumentarni film.

Do danas Venders je najveći uspeh postigao filmom „Pariz, Teksas“, za koji je scenario napisao Sem Šepard. Film je pokupio najveća priznanja na Kanskom filmskom festivalu, a Vendersu je doneo BAFTA nagradu za najboljeg režisera. Njegov sledeći veliki film bio je „Vetrovi želje“, koji je doživeo jedanak uspeh, s obzirom na to da su ga mnogi filmski kritičari proglasili najuticajnijim i najkreativnijim filmom ikada napravljenim. Čuveni reditelj zatvorio je ovogodišnji, 34. po redu, filmski festival FEST.

Filmografija:
Kad prošlost zakuca (2005), Zemlja izobilja (2004), Duša čoveka (2003), Hotel od milion dolara (2000), Klub Buena Vista (1999), Kraj nasilja (1997), Lumiere and Company (1996), Igra svetlosti (1995), Iza oblaka (1995), Lisabonska priča (1994), Tako blizu, a tako daleko (1993), Ariša, medved i kameni prsten (1992), Beleška o odeći i gradovima (1989), Nebo nad Berlinom (1987), Tokyo-Ga (1985), Pariz, Teksas (1984), Docu Dram (1984), Stanje stvari (1982), Hammett (1982), Munja iznad vode (1980), Američki prijatelj (1977), Kraljevi puta (1976), Pogrešan potez (1975), Alis u gradovima (1974), Skarletno pismo (1973), Golmanov strah od penala (1972), Leto u gradu (1970), Alabama: 2.000 svetlosnih godina daleko od kuće (1969), Silver City (1969), Isti igrač puca ponovo (1968).

O GLUMCIMA

Sem Šepard (Hauard)
Smatra se jednim od najbrilijantnijih i najmaštovitijih scenarista u savremenoj istoriji američkog pozorišta, a poznat je i u filmskom svetu zahvaljujući nekim od svojih nezaboravnih rola. Kao mladić, Šepard je radio kao konjušar, stočar, berač pomorandži, pastir, bas boj, konobar i muzičar pre nego što se posvetio pisanju pozorišnih komada 1964, a već 1965. godine osvojio je Obi nagradu. Među njegove najpoznatije komade ubrajaju se: „Prokletstvo izgladnele klase“, „Zakopano dete“, za koji je dobio Pulicerovu nagradu, „Pravi zapad“, „Laž uma“ i „Simpatiko“. Iako je poznat po svom avangardnom stremljenju ka američkim pejzažima, njegovi groteskno realistični likovi ostali su zapamćeni po nekim od najizazovnijih uloga u pozorištu i na velikom ekaranu. Njegov scenario za Vendersov film „Pariz, Teksas“ osvojio je Zlatnu palmu na Kanskom filmskom festivalu 1984.

Kao glumac, Šepard je debitovao u filmu za koji je napisao i scenario, u režiji Boba Dilana – „Renaldo i Klara“, 1978. godine. Iako je uglavnom izbegavao da glumi u svojim filmovima, pojavio se u „Zaljubljenoj budali“. U bogatoj filmografiji nalaze se „Dani raja“, „Uskrsnuće“, „Bejbi bum“, „Čelične magnolije“, „Dosije Pelikan“, „Sneg pada na kedrove“, „Svi ti lepi konji“, „Pad crnog jastreba“ i „Beležnica“. Svoju dugogodišnju saputnicu, Džesiku Lang, upoznao je davne 1982. godine na snimanju filma „Frensis“. Nominovan je za nagradu Američke filmske akademije umetnosti za ulogu Čak Jegera u „Pravoj stvari“ 1983. Takođe, više puta se pojavio u televizijskim serijama „Ulice Lareda“, „Deš i Lili“, koja mu je donela Emi nagradu i nominaciju za Zlatni globus.

Džesika Lang (Dorin)
Posle završetka studija dramskih umetnosti u Francuskoj, Džesika Lang seli se u Njujork, gde je otkriva režiser Dino de Lorentis i daje joj prvu ulogu u visokobudžetnom filmu „King Kong“ 1976. godine. Slede uloge u filmovima „Sav taj džez“, u kome glumi misterioznu Anđeliku, i čuveni Rafelsonov „Poštar uvek zvoni dva puta“, u kome se pojavila rame uz rame s Džekom Nikolsonom. Godine 1982. nominovana je za Oskara kao glavna glumica u filmu „Frensis“, a zlatnu statuetu osvojila je za ulogu u komediji „Tutsi“, u kojoj joj je partner bio Dastin Hofman. Više puta je nominovana za Oskara – za uloge u filmovima „Zemlja“, „Slatki snovi“, „Muzička kutija“, a 1995. je ponovo odnela Oskara za film „Plavo nebo“. Pored toga, dvaput je nominovana za nagradu Emi u televizijskim serijalima „Mačka na usijanom limenom krovu“, „O, pioniri“ i „Tramvaj zvani želja“.

Tim Rot (Siter)
Britanskoj publici predstavio se 1982. ulogom skinheda u „Napravljeno u Britaniji“. Posle pojavljivanja u filmu „U međuvremenu“ Majka Lija i „Ubici“ Stivena Frirsa, Rot je nastavio da radi u pozorištu, televiziji i na velikom ekranu stvarajući neke od nezaboravnih uloga kao što su Gregor Samsa u televizijskoj produkciji Kafkine „Metamorfoze“, Vinsent van Gog u Altmanovom „Vinsent i Teo“ i Gildenstern u „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“, u kome mu je partner bio Gari Oldman.

Seleći se iz države u državu, postaje miljenik kontroverznog reditelja Kventina Tarantina, s kojim sarađuje u „Uličnim psima“, „Petparačkim pričama“ i „Četiri sobe“. U to vreme postaje veoma tražen, pa se pojavljuje u „Robu Roju“, za koji je nominovan za nagradu Američke filmske akademije, „Svi kažu volim te“, „Planeta majmuna“, „Silver City“. Godine 1999. debitovao je kao reditelj filmom „Ratna zona“, koji je osvojio brojne nagrade na festivalima širom sveta.

Oficijelni sajt: